Zvali su je Balavica. Svi oko nje smatrali su da joj taj nadimak pristaje. Ona ga je mrzela. A mrzela je i da jede tikvice koje su njeni roditelji uzgajali u plasteniku blizu starog groblja. Sa druge strane, groblje joj je uvek bilo zanimljivo. Stari grobar joj je pričao o čudnim stvarima koje se tu dešavaju. Tog oblačnog dana, dok se vraćala sa probe orkestra u kome svira klarinet, setila se kako joj je grobar govorio o detliću koji mu je ukrao flašu piva. Kiša je počela da pada. Na putu do kuće je mogla da se sakrije samo u plastenik, pa je to i učinila. Legla je u jedan ćošak na zemlju i zažmurila. Začula je neko lupanje i otvorila oči. Kiša je prestala, a spolja je dopirao zvuk upornog kucanja. Uzela je jednu tikvicu i izašla napolje. Bez mnogo razmišljanja, bacila je tikvicu u pravcu odakle je dolazio zvuk.

"Hej, Balavice, to nije lepo", čula je glas, a zatim i videla njegovog vlasnika – detlića. "Možeš nekoga da povrediš", rekla je šarena ptica koja je stajala na grani drveta.

"A ti bi mogao da prestaneš sa tom bukom, bole me ganglije od tebe!", detliću se obratila glista koja je izvirila iz rupice na stablu.

"Sem ako ne želiš da te pojedem…", poče detlić da govori glisti, a ona istog trenutka jurnu u rupu.

"Izvini nisam želela da te povredim. Ti mora da si onaj detlić o kome mi je grobar pričao", reče Balavica.

"Sam je kriv, ostavio je flašu ispod mog drveta. Ma dobro, žao mi je. Nego, ja znam bolje priče od njega, on priča besmislice. Hoćeš da čuješ jednu?", upita detlić.

Devojčica klimnu glavom.

"Nekada davno živela je jedna princeza. Ali ona nije bila kao njene sestre princeze. Nije nosila svilene haljine, nije volela roze boju. Ličila je na tebe. Sanjala je o letenju balonom, jahanju zmajeva, a najviše od svega je uživala u čokoladi. Bila je visprena, pomalo buntovna i drska, ali lepa kao latice cveta pune jutarnje rose. Jednog dana ona je srela princa kakvog nema nigde na svetu…", detlić ućuta kad glista ponovo promoli glavu iz rupe.

"Jao kako si ti blagoglagoljiv! Nego hajde da mi tu ubacimo još likova, ja ću napisati dijaloge i didaskalije, pa da nađemo glumce koji će igrati u toj drami", reče glista.

"Ućuti ti bedni crve! Budem li te opet video…", detlić spusti glavu ka glisti, a ona ponovo pobeže u svoje skrovište.

"Ja nisam crv, ja sam glista", začuo se glasić iz rupe.

"Gde sam stao? Ah da, kod princa. Princ je bio odeven u kožnu odeću i imao je dugu kosu. I smejao se glasno, a princezi je to bilo zabavno. Princ je pevao pesmu. Jednu pesmu koju je princeza mnogo volela. Princeza nije želela da se zaljubi, ali nju niko ništa nije pitao. A ni princa. A dalje šta je bilo, to ćeš ti sama morati da smisliš", reče detlić i zaćuta.

"Zašto ja? Šta je bilo sa onim: 'i živeli su srećno do kraja života'?", upita razočarano Balavica.

"Zato što nemamo više vremena. Ipak je ovo samo jedan san, a java je, videćeš, sasvim drugačija. Od tebe očekujem lepu i zanimljivu priču, pa da mi je u sledećem snu ispričaš", rekla je ptica.

Devojčica se probudila. Kiša je prestala da pada i bilo je vreme da krene kući. Srela je grobara koji je brisao svoj blatnjavi bicikl. Nasmešila mu se i izvadila nešto iz džepa.

"Detliću je žao zbog one flaše", reče Balavica i pruži grobaru jednu čokoladu.

"Hvala. Bolje požuri kući, nebo se baš crni", reče joj grobar.

Kada je ostao sam, grobar se nasmeja na sav glas:

"Žao mu je, a? Prevrtljiva je to ptica", reče on i nastavi da briše bicikl.