Nagrađen dukatima neba
letiš daleko od mene.
Ne znam da li razumeš?
Nisam ti ni rekla, 
ali sam se ponadala
da ćeš saznati moj neizrečeni šapat.
Da li si primetio dugu u mom naručju 
koju nesebično nudim?
Nisi se osvrnuo…
Da li si primetio?

Vidiš li ti isto što i ja?
Vidiš li nervozni ples moje senke?
Bolje da ne vidiš…
Vidiš li?

Ponekad želim da izgovorim
Ali, ako izgovorim, sve postaje stvarno.
Bolje da ne postane…
Vidiš li?

Kad sedim kraj tebe, zamislim se tiho
i u srce mi zaluta bezbrižan osmeh.
Bolje da ne zaluta…
Vidiš li?

Vidiš li strah koji vrišti iz mene?
Vidiš li koliko me je taj strah slomio?
Bolje da ne vidiš…
Ali…
Vidiš li?

Sve se svodi na pitanje
kome bi nedostajao da sutra umreš.
Ne ko bi najviše plakao, ne ko bi naricao na sahrani.
Već kome bi zaista, iskreno nedostajao, u nekim sitnim stvarima,
u nekim nevažnim situacijama.
Na primer, dok jede pasulj.
Ili dok uzima omekšivač za veš u prodavnici.
Ili prelazi ulicu na crveno svetlo.
Kome bih ja nedostajala?
Ko bi posegnuo za telefonom, okrenuo broj
i shvatio da se niko neće javiti?
Ko bi se setio mog rodjendana?
A ko bi se setio datuma kada sam umrla?

Prvo smo oboje mislili mnogo.
Onda si ti mislila mnogo, a ja nisam baš ni mislio.
Sada sam ja mislio mnogo, ti si mislila malo,
možda nisi ni mislila, možda sam i ja milslio malo?
Možda smo zajedno mislili nešto, a zapravo nismo mislili ništa…
Možda bi nas, od silnog tog mišljenja glava zabolela,
pa bismo počeli da skupljamo parčiće nečega.
Ili parčiće ničega.
A da li smo mislili baš toliko mnogo?
Ili prosto ja nisam dobro promislio?

Znam da nam se, kako god okreneš, mišljenja mimoilaze.

U mračnom ćošku leži napola pojeden puž.
Ulična mačka ga je ispljunula, nakon što je shvatila da nije preterano ukusan. Ili je možda bila na dijeti?
On uvija svoje sluzavo stopalo- pokušava da pođe napred. Razbijena kućica mu smeta, on bi je odbacio, ali ne može, ne sme, unutra su mu organi, već smežurani zbog izloženosti junskom suncu.
Da je samo znao da će ovako skapati, pored slinavog oluka, negde u uglu, da će mu bube raznositi organe i da će ga kerovi zgađeno njušiti, ne bi ni kretao na taj put, za koji se činio da će biti kratak, a zapravo je trajao godinama. 
Bacio je poslednji pogled, upravo u taj smrdljivi, beskrajno mračni oluk, i učinilo mu se da je unutra zaigrala nekakva magična svetlost. U tom trenutku je pomislio kako je to sigurno tračak nade pred neizbežnu smrt. Nasmešio se, kako to već puževi rade, i prepustio se neminovnosti.

Pacov je izašao iz oluka, njegove staklaste oči su reflektovale iskrice svetlosti. 
Konačno je našao pristojan obrok.

Zaglavila mi se ruka u tegli dzema.
Ne znam kako da je izvucem, a da se ne povredim.

Jednom mi je mama rekla da se pazim prstenja. Ono ume da te okuje tako, da ako se ugojis, a iz nekog razloga ides u bolnicu, moraju da ti seku prsten. Ili prst. Ne secam se, ali odseku ti nesto u svakom slucaju.

Zaglavila mi se ruka u tegli dzema.
Vucem, cimam, mazem je sapunom. Nista.

Jednom sam probala da pojedem sapun. Svi su mi rekli da to ne radim. Bila sam uporna. Zagrizla sam, a u ustima je pocela da se okrece ves masina. 
Od tada jedem normalnu hranu.

Zaglavila mi se ruka u tegli dzema.
Lomim sebi prste i izvlacim ruku. Pulsira, boli, ali sam srecna. 

Jednom sam bila zarazena virusom ljubavi. Popila sam bezbroj lekova, praskova, sumecih tableta. Nije pomoglo. Prestala sam da verujem u medicinu.

Zaglavila mi se ruka u tegli dzema.
Bacam teglu na pod, a ona se razbija u paramparcad. Smejem se, trljajuci ruku otupelu od bola.

Kavez je svuda oko mene.
Nema izlaza.

Posezem rukom kroz ogledalo sna
i shvatam da sve je varka- 
ono sto vidim je samo refleksija,
odraz tvog tela u starinskom predmetu.
A ti se meskoljis vragolasto iza mojih ledja,
dises mi za vrat,
dodirujes me dlacicama iz nozdrva
najezenim od hladnoce.
I ja se najezim od hladnoce.

Tu si, a tako si daleko,
ponekad mi se cini i miljama
a zapravo, daleki smo u zivljenju
                               u ljubavima
                               u patnjama
                               u preljubama
                               u nocima
                               u danima
                               u snovima.
                               Na javi.
Ne mogu te naci,
preglasni su uzurbani uzvici moga srca.
I zato cekam da ti mene pronadjes
cekam
da mi sapatom saopstis nesto
cekam
da mi srusis svet i ponovo ga skrojis
cekam
da me osvojis
cekam 
da me oslobodis.

Kavez je svuda oko mene.
Nema izlaza.
 

Pogledao me je. Bio je siguran u sebe, ali oci su ga izdale- pa on je samo jedno prestaseno dete! Dete, sa treperavim srcem kome ne dozvoljava da postane previse ranjivo. Nije znao, nije ni osetio da mi je u tom trenutku svet drugacije zamirisao.

Ucinilo mi se da je, pod njegovim prstima, nestasno zaigralo. 

Celicno nebo se stapa
sa mojom dusom sto cuci u bezdanu,
umorna i promrzla. 
Urusava se vetar pod mojim nogama
i dok nervozno kloparam sanjalackim cizmama
trnci u mom telu zlokobno se mnoze.
Snovi, rasparcani, leze na sred puta,
i dok ih tiho kupim, skrhane i jadne
kroz um mi se migolji blazena misao-
kako je ironicno umreti na sopstveni rodjendan.

Ozivele su cudovisne lutke oko mene
otkrivajuci niz preostrih zuba.
Gledaju.
Vrebaju.
Da se straha bojim znaju.
Dok se one krestavo cere,
obeznanjena brisem suzu sa lica…
Ubi me jedna glupa rec…
Sitnica.