Моја баба Мара има рођеног брата Здравка који је после II светског рата заједно са оцем и братом из Лике  побегао у Енглеску, где  касније уз Британку  Памелу и њихово четворо деце проналази своје уточиште. Не би то било тако чудно да деда Здравко не долази после 16 година и не доводи 22-годишњег унука који се зове Andrew  James Марић и који не зна реч српског, али има жељу  да види дедину домовину.

При првом сусрету, деда је готово заборавио српски, јер у његовом окружењу сви говоре енглески. После два дана боравка код фамилије у Србији, деда није знао како на енглеском да се споразуме са својим унуком. Ето,колико му је требало да се присети српског!

Оно што сам ја могла да закључим да је Andrew ликом заиста типични Енглез,али је духом скроз Србин. Тачније,он дословно каже да смо ми Срби луди. Ја му на то одговорим да је и он луд, јер му је деда Србин и презива се Марић.

Његово препирање се наставља у недоглед:“ Да, али ја имам четвртину српских гена,а ви сте цели“. „Довољно“-помислих.

Био је врло скептичан за пробање наших специјалитета попут сарме,телетине, торти, сремуша. Није био нешто нарочито расположен за експериментисање,изузев када је пиво у питању. „Лав“ је одлично,али „Јелен“ је ђубре.

Наш задатак је био да му покажемо и дочарамо Србију на најбољи могући начин. Оно што је успео да види за 10 дана боравка јесте:Београд,Обреновац, Умка , Бечеј, Сомбор,Нови Сад. Ноћни изласци су на њега оставили посебан утисак.( Новосадска пивница, Скадарлија, Стефан Браун,Опуштен бар).Каже да смо много јефтини, да је наша ракија као антифриз.

Ипак,убедљиво највећи доживљај који је имао био је везан за српске жене. „Супер добра!“. Осим што су „супердобра“,много су скупе,много једу и не знају да пеглају.

Свој „богати вокабулар“ је проширио са: „глупачај“, „кучка“,“хвала“, „да“,“не“, „мали мајмун“, „лепа си“,“широко“ (као јапански аутомобил).

Оно што је он нас научио јесте да пијемо “jeger bomb“ и да причамо енглески рукама и ногама,тако да се културна интеракција може назвати успешном.Његови услови за женидбу овде су били скромни:да је згодна,нижа од њега и да има основни енглески.

И доћи ће на Beer fest,тако каже. Надам се да то неће бити за наредне 22 године.

Ukoliko niste dobro pratili časove istorije na kojima se konstantno pominje da smo 500 godina bili pod Turcima, onda definitivno treba da pogledate tursku verziju nemilih događaja na Balkanu u seriji "Sulejman Veličanstveni" i osvežite pamćenje.

Pak, ako se dobro ne sećate istorije, ova serija može da vam pomuti rasuđivanje,pa možete pomisliti da su Turci zaista bili dobročinitelji.To se zove propaganda,a naravno svaki narod sebe prikazuje u najboljem svetlu,pogotovo kad su u pitanju krvavi ratovi.Ta propaganda vas zove da posetite Tursku u sezoni i ostavite svoje devize.

Elem, sam lik Sulejmana Veličanstvenog govori o pravednom sultanu koji osvaja Evropu,ali ne ostavlja za sobom pustoš kao svoji prethodnici,već daje šansu za normalan život. Jedna od vodećih polemika koja se vodi jeste scena gde Sulejman dolazi u pokoreni Beograd bez krvoprolića ,a naša istorija pamti 36 isečenih glava na putu ka Šapcu. Godine 1521. Beograd je bio u sastavu Ugarske,ali niko ne pominje odrubljene glave Srba na granici.

Istorijski anali kažu da je za vreme  njegove vladavine Osmansko carstvo doživelo vrhunac kulture i prosperiteta.

Čitava serija se odvija u besprekornom ambijentu Topkapi palate,po tradicionalnim turskim običajima. Doživljaj koji izazivaju dvorske haljine sultanija i nakit vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim,ali ve izraz i dekolte hoće. Ve izraz se u modu pojavio u 17. veku, a dvorske dame su poprilično " razgolićene" kada se uzme u obzir  "zatvorena Turska" u tom periodu, gde su žene imale obavezne marame.

Serija je bila tema glavnih rasprava i u samoj Turskoj,prvenstveno zbog prikazivanja scena ispijanja alkohola na dvoru, što je suprotno od muslimanske dogme i samog Kurana koji to zabranjuje.

Veliki broj glumaca ima plave oči i svetao ten,što ukazuje da je sam režiser serije hteo kulturološki da se približi Evropi. Mnoge scene sa strancima nisu autentične,jer oni takođe pričaju na turskom,koji im naravno nije maternji jezik,što umanjuje čitav doživljaj. Čitavom serijom dominiraju prikazi spletki, ubistava,emotivnog naboja  u vidu ljubomore,zavisti,mržnje.

Ipak, iako ste zakleti nacionalista i sećate se istorijskog stradanja Srba u petovekovnoj borbi za slobodu,trebalo bi da pogledate seriju,ali sa dozom velike rezerve,jer je satkana od brojnih životnih priča, a istorijske činjenice ne uzimajte "zdravo za gotovo" , pogotovo što scenarista ima punu umetničku slobodu da kroji istoriju.

Praćena skandalima, najavljeno je da će se prikazivati u 14 zemalja, a dramatičan kraj i njegova ljubav prema sultaniji Hurem, prvobitno ukrajinskoj robinji će mu pomutiti razum. Ali koliko?!

Nakon urnebesne probe benda "Didaskalija" sa kojim sam svirao klarinet,vraćam se biciklom u baštu da sadim tikvice u plasteniku.Vedro nebo i užerena zvezda su me naterali da predahnem od napornog rada i uzmem balon svežeg piva koji sam dobio iz obližnje fabrike. Bilo je tako pitko.

Posle izvesnog vremena,navrla su mi bolna sveža sećanja. Pivo je definitivno uticalo da toliko poludim i počnem da zalivam tikvice sa penušavim pivskim balonom.

Ta mala balavica me je saterala u ćoša! Pobegla je sa onim grobarem iz Alkatraza koji mi ide na ganglije! Bio sam naivan i glup,kada sam joj kupovao toliku svilu, nakit, čokoladu.

Volela je mene,moju baštu,moju kozu Belku.Bar sam tako mislio,sve dok se nije pojavio on,dečko iz blokova sa sumnjivim moralom i podebelim dosijeom.

Čežnjivo sam se nadao da je sve ovo san,ali nažalost bila je surova realnost. Pivo je polako isparavalo,osećao sam se za nijansu življe (što se ne bi moglo reći za moje tikvice spaljene vitaminom B). Možda im neće škoditi.

Otišao sam u garažu da na klarinetu isprobam novu pesmu i prestanem da mislim o besmislicama.

Život je jedan,a ona ako želi da bude „šefica podzemlja“,neka joj , ja imam druge planove.

Prva asocijacija Milutinova mlada žena.Ne,to si ti,moja draga usnula koleginica.Noćas sam te sanjala kako se smeješ.To je način na koji stupaš u kontakt sa mnom.Uvek se u snu smeješ.Mora da ti je gore mnogo lepo.Bila si tako lepa i puna života,a takvi po pravilu prvi odu na večno putovanje.Iza sebe si ostavila pustoš-tri sestre,ucveljene roditelje,šokirane prijatelje.

Znala sam te malo,ali dovoljno da mi prirasteš za srce i da ti za dušu palim sveću."Život nijr fer",rekla si predviđajući svoj kraj usled širenja toksičnih metastaza po svom organizmu.Bila si svega svesna.Ne kažu džabe da i Bog bira koga će da pozove.Bio je ceo život pred tobom,svi smo mislili da ćeš svojom snagom i mladošću uspeti da se iščupaš,ali ti si bivala sve mršavija.Ne mogu,a da se ne zapitam kakvi su to doktori koji dva meseca ne mogu da ti utvrde dijagnozu?Zar su oni položili Hipokratovu zakletvu?Kako spavaju noću?!

Verujem da svako u životu dobije ono što zasluži.Tebe ništa ne može vratiti,da nemir u našim dušama ublaži.Ne mogu da zaboravim kako smo te  na Arhangela Gavrila  u belom (po tvojoj želji) ispratili na onaj svet.Još uvek se potajno nadam da ću te ponovo videti na ulici,sa tvojim roze šeširom i nepopravljivim optimizmom.

Ipak, život ide dalje. Imala si 19 godina kada si nas napustila.Onaj odozgo je hteo da toliko živiš.I dalje ti 8.aprila palimo sveće,donosimo cveće i pričamo studentske dogodovštine,pokušavajući da te zasmejemo.Možda to pokušavamo da zasmejemo sebe,ne bi li zavarali suze koje se spremaju da navru u potocima?!

Jedno je sigurno-znam da si dobro,da ćemo se ponovo sresti kad-tad,bilo da je to za 5 ili 50 godina.Ako budem imala ćerku,zvaću je tvojim imenom Simonida.Do tad,čuvaj mi mesto gde ima vode,palmi i svetlosti u izobilju.

U sobi je hladno. Ležim u krevetu sa rukama izvan pokrivača. San-na granici virtuelnog i stvarnog mi je pomutio razum. Na sebi osećam ruku.

Opipavam je i obuzima me paničan strah. Čija je to ruka i šta radi na meni?!I gde joj je kraj?Šta će odsečena šaka na mom telu?Aaaaaaaa!

Vrištim,doživljvajući horor u sopstvenoj komatoznoj režiji. Ako je to tuđa ruka,gde je onda moja druga ruka?Besomučno tražim utičnicu od lampe,plašeći se mogućeg prizora. U glavi mi bubre brojna pitanja:Šta mi je sa rukom?Čija je ovo šaka?Ko mi je pobogu odsekao ruku u snu i kako ja to nisam osetila?!Zar je moguće da sam poludela?!

Posle dugotrajnih pokušaja,konačno palim lampu sa preostalom rukom i gledam komičan prizor-na jorganu je moja ruka,pipam je,ali ništa ne osećam. Pridižem rame drugom rukom i osećaj polako počinje da se vraća.

Usplahirano budna shvatam da nisam ratni vojni invalid,žrtva bolesnog serijskog ubice ili psihijatrijski slučaj.

Ruka je od hladnoće utrnula,pa je bila tuđa i višak.

Naravučenije-centralno grejanje!

Kada te svi napuste,

ostaneš da se boriš sam sa sobom

svojim najvećim neprijateljem,

koji te sputava u svemu što započneš.

Duša hoće,ali telo ne može.

Ima li veće životne kletve?

Dok koračaš po ulicama neostvarenih snova

i željama vlastitog srca koje se nada svetlu na kraju tunela,

izranja strah da je to sutra isuviše daleko,

a užas ne prestaje da izranja nakon novog svitanja.

Да је култура од изузетног значаја на издисају говори и чињеница београдског археолошког налазишта Винча које је скоро две године затворено за посетиоце.

У Винчи се готово три године не копа, музејски простор је импровизован у монтажним баракама које је локалитет добио од војске пре више од 30 година. Један од главних проблема је непостојање пожарног пута,али и санација клизишта. Пројекат за то постоји, aли пара нема.Многе туристичке агенције, па и сам ТОБ су повукле Винчу из понуде што „због катанца на вратима“, што због стрмих степеница које туристи трећег доба тешко могу да савладају.

Винча је бележила годишњу посету од  5.000 туриста, а тај број би био вишеструко већи да Управа локалитета није морала да одбије групне посете због непостојања пристана за велике бродове као и због тога што је монтажни објекат могао да прими ограничен број посетилаца (површина је 40 метара квадратних).

О значају Винче не треба полемисати: пронађена су прва стална насеља у Европи, ту је био једини период људске историје без ратовања, уведен је ве изрeз у моду, ту су и бројне скулптуре и керамичке посуде.Интересантно је поменути да се живот није прекидао  од неолита до данас.

Поврх свих проблема, јавио се и горући који се тиче власничких односа. Дивља градња се шири и угрожава налазиште. Решење постоји,али их надлежни органи не препознају. Једно од могућих решења јесте откуп 16 домаћинстава с којим би стало даље нарушавање налазишта отпадним водама.

Најцрње у читавој причи јесте што би локалитет Бело Брдо био под заштитом УНЕСКА да не постоји проблем са власничким односима што је један од главних критеријума ове организације. Сума којом би се решили проблеми сигурно није мала, али шта је то за једну државу која би могла да добије и до сто пута више почев о прилива новца страних туриста до препознавања културног индентитета који ће остати у амaнет будућим поколењима. Надајмо се да ће то неко препознати.

Umetnost je sve sto vidis golim okom,a cini ti se da je beznacajno i glupo.Svako je dozivljava na sebi svojstven nacin,necujno,pusto,burno,eksplicitno.Mnogi umetnici stvaraju samo za sebe i zarad svog hira.

Danas  svi filozofiraju o umetnosti,drugacije se oblace,slusaju razlicitu vrstu muzike,pisu i komponuju dela koja vecina ljudi ne moze svojim umnim kapacitetom da dokuci,pustaju kosu do poda,farbaju se u dugine boje ili se sisaju na celavo pokusavajuci da se udenu u neki sebi prihvatljiv sloj drustva ili jednom recju pokusavaju da pronadju sebe.Ali da li im to polazi za rukom?

Ljudi preteruju kada zele da se dokazu na takav nacin,a s druge strane da nije njih svi bismo bili  uniformisano i mumificirano drustvo,ucmalo u realnoj dokolici.

Umetnost dozivljam kao prakticno delo koje treba da ugleda svetlost dana,ukoliko nije "videlo" lice posmatraca.Koja je svrha umetnickog dela ako stoji i kupi prasinu u nekom podrumu,kao npr.mumija na Filozofskom fakultetu?Takvih primera je isuvise u Srbiji,koja je dozivela kulturni bezdan!

Neophodno je umetnost prezentovati sirim masama koje bi makar malo uvecale svoj fond znanja i tako sirile dalje svoje impresije.Naravno,to sirenje ne podrazumeva Grand produkciju,Velikog Brata,Parove ili neke sl. koje dovode do masovnog zatupljivanja i unazadjivanja niza generacija.Za to su krivi naravno mediji,koji usled priliva kapitala sa ove ili one strane,pustaju ono sto je najprofitabilnije,a posledice su trajne i nesagledive.

Nakon "svog umetnickog govora" mogu  da zakljucim da iako nisam umetnicka dusa i ni cica Glisu ne znam da nacrtam kako treba,ono sto znam jeste da je cena umetnosti  velika,i da ona se "pravi" za potrebe onih cija je vreca zlatnika najdublja.