Svima sam poznat kao Raznosač, može se reći da sam eksplozivna osoba, kao klinac sam izgubio roditelje svoje ukradene kornjače zbog debelog mamlaza Ratka, to je bio prvi put da sam razneo nečiju postojbinu. Rođen sam na Atlantidi a trenutno boravim u Beogradu, tokom dana sam običan besni kontrolor u gradskom prevozu a noću postajem Raznosač.

Jurim negativce od dorćola do bežanije i raznosim njihovu imovinu, obično je dajem siromašnima ali ako je nešto preterano kul zadržim za sebe, volim tehniku i to. Atlantidu sam razdelio glavonjama na uskršnjim ostrvima u njihovo vreme, ljudi su se skamenili od sreće. Baza operacija mi je stan u podrumu zgrade preko puta koji plaćam 100 evra mesečno, tu pravim ajvar, rakiju i drangulije koje su mi potrebne za ubistvo kriminala i dosade. Imam pomoćnika ali o njemu ne smem ništa da kažem pošto je velika mogućnost da sam ga izmislio dok sam cirkao vino iz plastike staro 702 godine. Nemezis mi je Šmokljan, to je drug sa kojim sam odrastao na Atlantidi, njegova majka mi je spremala sarmu u svoje vreme a sada sudeluje sa svojim sinom u prljavim kriminalnim radnjama. Oni pljačkaju ljude, imaju lanac radnji sve od 100 dinara pa i više i kradu pare sirotinji potlačenoj. Šmokljan ima poseban pištolj kojim ubija ljude u pojam, voli noć i svoje žrtve udara kundakom pištolja dok im priča najdosadnije stvari univerzuma.

Živimo u teškim vremenima, nemam podršku policije obično samo dobijem po drške od policije, ali od kada sam napravio šlem od muke pola pendreka mi ne može nauditi. Suck on that! Znam Engleski jezik pošto sam neko vreme radio po inostranstvu a pogotovo Crnoj Gori.

Volim duge letnje dane, jeftine koktele, velike sike i pustinjske skočimišove. Mrzim vatreni poljubac i Holandske klompe.

Borbeni poklič: Crkni skote!

Nije imao krtšenicu, tekući račun u banci, a ni profil na kakvoj popularnoj socijalnoj mreži. Nije se znalo tačno odakle dolazi i da li je završio osnovnu školu. Nije ga zabavljalo jurcanje u šljastećim helankama po gradu, veranje po soliterima i hajka za siledžijom koji je baki oteo tašnicu, ali je uživao uz pivo u lokalnoj kafani. Najveći neprijatelji bile su mu kokoške, i to ona vrsta čije su se pripadnice početkom proleća u velikim brojevima šepurile zagrejanim trotoarom. Podgojene ili žgoljave, navlačile su na sebe svoje novo perje nabavljeno kod lošeg krojača. Čudno su hodale, izvodeći neprirodne pokrete svojim udovima, što bi se ponekad završilo prosipanjem po Skadarlijskoj kaldrmi ili nekoj sličnoj. Praznog pogleda udarale su u sve što bi im se našlo na putu, naročito u haubu najnovijeg modela automobila nemačke proizvodnje na koji bi naletele. Bilo je kod njih i ponešto mozga – da su umele, koristile bi ga. Ali, taj nedostatak bio je njihovo oružje. Širile su teške i neprijatne mirise, neshvatljivo stanje duha, trovale svojim verbalnim izlučevinama. 

Naš anonimni heroj borio se kišom protiv ovih kreatura koje su parazitirale gradskim tkivom. Kiša se činila kao odličan izbor oružja, s obzirom na brzo razmnožavanje neprijatelja koji su se poput zombija kreatali istovremeno u svim pravcima. Ogromnim kapima zadavao bi im udarce, onesvešćivao i onda davio u naletu pljuska koji bi usledio. Spirao je debele naslage blata raznih boja koje su nanosile na svoje lice u cilju kamuflaže. Šuplje i od siline udarca prevrnute ljušture brzo i efikasno sklanjao je sa ulica, ostavljajući za sobom što je moguce čistije ulice grada. U tome bi mu pomogli i đubretari koji bi ranim jutarnjim satima krenuli u obavljanje svojih rutinskih aktivnosti.

Nakon obavljenog posla, kao i uvek, svratio bi na neku od gradskih terasa i uživao u prvom jutarnjem suncu uz limenku piva. Sedeo je, ćutke posmatrao i čekao…

Borbeni Poklič: Pljus!

Odazivam se na 'Prevoznik.'
Tako me je Beograd nazvao. Niko ne zna ko sam, a 
opet svi znaju. Preko dana sam običan prevoznik u pogrebnom 
preduzeću, a preko noći sam ono što zaista jesam. Surovi borac 
protiv vandalizma i prljavih ulica. Od dede, koji je takođe bio jedan od
beogradskih 'prevoznika' sam nasledio neprobojne rukavice i neuništivi,
magični šmrk za vodu. Kad sat otkuca ponoć, navlačim rukavice,
namotam šmrk na rame i krenem. Prva stanica mi je moj komšiluk. Vračar.
Kalenić pijaca. Ulice štokave, ljudi nezainteresovani da to menjaju. Ugaženo
voće i povrće raznosim šmrkom, vinem ih u visinu, završe na planeti za reciklažu.
Sutradan dobijem izveštaj nadležnih planetnih higijeničara i pokoju paricu. 
Čisto da imam za pivo i cigare, dok ne stigne plata. Protiv vandalizma idem prljavo.
Tada se ja pretvaram u prljave ulice i delim šamare svakom ko se prema mom gradu
ponaša bahato. Neretko ih nateram da smeće koje ostave pored kante ili pojedu ili vrate
u stan. Onda im poskidam satove i sve vredne stvari koje imaju uzmem i nosim u zalagaonicu,
kad to pretvorim u pare nahranim gladne. Već dugi niz godina imam isti princip. Svako veče 
prečistim ulice oko Vračara, sredim unutrašnjost pijace pa se zaputim ka Voždovcu, pa kasnije
ka Banovom Brdu. Kad počistim vidiljivo smeće, kad oteram vandale u svoje krevete, onda prekidam
nesnosne žurke u stanovima iz kojih izlaze zvukovi ravni soundtracku pakla. Nobjašnjiva pojava
turbo folka cepa moje bubne opne i vređa legendu na Džonija Keša. Tada im upadam u stanove i 
šmrkom prekidam taj ringišpil u beznađu. Nateram ih da počiste sobu i slome sve muzičke uredjaje
koji proizvode te zvukove. Žurka bi se završila i ja bih zadovoljno, kao i svako veče krenuo ka svom
domu. Ali dešava se da tokom povratka vidim devojke ili u gorem slucaju momke u 
UGG čizmama, tada bes dobija boju, vadim svoju super soničnu viljušku zadenutu za pojas i svakog
od njih osakatim za po čizmu. Viljuška i ja budemo u tom trenutku najsrećnija bića na planeti.
Jer, jedan od mojih ciljeva je da iskorenim tu odvratnu deformisanu obuću iz Beograda i pre cu
da oprostim prljave prste u japankama nego UGG čizme u letnjem periodu. 
Koliko me se plaše beograđani toliko su mi i zahvalni. Plaše se da ne ostanu bosi ili bez sata,
a zahvalni su kad ujutru krenu na posao, a ulice odišu čistoćom bez ijedne trunke smeća.
Ja ih tada posmatram iz svog kabrioleta napravljenog od konzervi sardina. Zaštekam se u svoju 
ulicu i gledam. Neki se vraćaju da traže nakit i tašne, neki se čude kako je grad čist, samo niko
ne obraća pažnju na mene. Mislim koga još zanima kabriolet sklepan od konzervi. Volim da pijem Sprajt.
Borbeni poklič: Novo Groblje jer ulice beograda nisu roblje!