Gomilaju se susreti, spoznaje, preokreti, dobre i loše emocije, ružne i lepe reči… Pretvaramo se u skladište, pretnatrpani  deponijom tuđih nepotrebnosti, sve dalji od sebe. Trbalo bi taj nered raščistiti. Kako?!

      Najteže mi je kad se suočim sa mišlju da će stranac saznati ko sam Ja, da me ugleda ,,golu'', kao kad voajerišem sebe u ogledalu. Pitam se zašto se uopšte i prijavljujem na tu radionicu kreativnog pisanja. Pišem ja i bez njih. Onako, za sebe. Zatrpavam se. Gubim se. To sam primetila. Pa dotle da mi se čak u poslednje vreme ni ne škraba… Samokritički suočena sa tajnom (ne)talenta, (ne)rada, posvećivanja. Sebična sam. Od odbijanja do prihvatanja, priznajem, lenja sam. Uplašena. Savršene osobine da ostanem tu gde sam.

      Ali nije samo to ono što me inhibira. Pisanje je napor. Muka. Bekstvo od tkalačkog zanata, pad u dilentatizam. Toga se najviše bojim. Bola i sujeta. Verujem da se i svaka buduća majka brine kakvo i kako će doneti svoje dete na ovaj svet. Porođaj je neminovan. Svi mi koji  imamo slične ,,trudničke tegobe’’ moramo naučiti da se nosimo sa njima I da na najbezbedniji način prevodimo sebe preko beznađa u reči.