šestica
Citiraš, dakle ne postojiš
Mika Andrić, Ivo Bukovski, Čarls Antić i Mešaj Mala Selimović. Otvorim fejsbuk, a svi gore navedeni onlajn još od ranog jutra, pa sve do kasno uveče. Dogodi se da u pauzici padne neka Ceca Karleuša, a nije zgoreg pomenuti ni braću Georgieve, što Sergeje, što Vlade i Saše.
I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, prođe godina-citat nikada. Uvek me je zanimalo šta te citaroše nagna u životu da prepisuju delove iz knjiga i kače na internet mreže, šta poručuju time? Da su inteligentniji od onih što ne citiraju, ili samo prolaze kroz loš period koji ne mogu svojim rečima da opišu, pa se šlepaju i vuku slova i rečenica nekih drugih ljudi. Ne znam, nisam pametna- što bi rek'o naš narod. Ući u samu srž problema tih osobica je ravno lobotomiji koju bi ti radio pijan Era Ojdanić dok citira Sanju Marinković, znači jezivost na više nivoa. Ali, ako samo malo gvirnem ispod površine, to su zapravo sve slični, ako ne i isti profili ljudi. Petkom se fotografišu po kafanama i klubovima, a preko nedelje lajkuju prosvetljenje na fejsbuku i prave piramidu citata, počev od ujutru sa Sinanom Sakićem i pričom kako je vikend bio najluđi, pa sve do kasno uveče sa Bukovskim i time kako je život sranje, ali jebiga, mora da se živi. Onlajn skrnavljenje veličina poput Čarlsa, pa sve do Duška Radovića u meni izaziva gnušanje i stvara ogromnu količinu gneva. Činjenica da ni pola knjige nisu pročitali od bilo kog pisca kojeg citiraju, boli više nego saznanje da živimo u lopovskoj državi gde krdža od cigara košta 170 dinara. Protiv takvih ljudi ne možeš, oni su kao sekta, oni su jezgro dobro obloženo grand produkcijom, drže se za ruke čvrsto i pokriveni su ružičastim plaštom iz koga izvire samo kad treba da citiraju ili da nas prosvetle nekim novim hitovima izmišljenih pevača.
Fejsbuk je postao jedna velika knjiga, debelih plavih korica, čvrstog poveza i lažnog zlatotiska duboko utisnutog u mozgove malih citaroša koji žive da bi im se citat lajkovao. Za svaki lajk na Momu Kapora od mene šut u prepone, za svaki komentar na Pavića od mene kiselina u oči, a za ovaj tekst, od vas za mene- još jedan citat koji jaše uz izlazak Sunca ka popodnevnoj tmini, duboko u noć, ne osvrćući se na stvarnost, već isključivo na što veći broj lajkova i što manji koeficijent inteligencije.
''Dođe tako vreme kad budala počne da citira veličinu, pametan počne da gleda Farmu, a fukara uđe u kuću Velikog Brata.''
Umetnost? Ipak ne
Hajde ljudi da se ne zamlaćujemo, hajde da preskočimo onaj dosadni uvod, smaračku razradu i bespotrebni zaključak kao i ona „dva prsta“ prostora kojima odvajamo početak novog reda i da postanemo umetnici kakve svet nije video.
Hajde da budemo velesila umetnosti, da stvaramo nepojmljivo, da okupljamo mase intelektualno sakatih oblika života i pokazujemo, crtamo, pišemo i pevamo im umetnost. Kao što vidite, danas je sve umetnost, danas je svako u mogućnosti da postane umetnik, a da pritom za to ne odgovara krivično.
Javno skidam sa sebe dodeljen epitet umetnika. Neću više da budem umetnik, evo od danas sam lemur. Nadam se da to nije problem, biti lemur je poštenije nego biti umetnik u moru umetnosti koje se uliva samo u sebe, bez obale, samo pirane sa karijesom na čeljustima, koje su takodje umetnici. Mreste se piranice iz dana u dan i stvaraju male umetnike koji nam grickaju stopala i teraju strah u kosti. Neću u isti koš da stavljam dar sa nametnutim idejama i izmišljenim talentima. Šokirana stvarnošću ne želim da stojim u redu za parče lepog, za litar inspiracije i kesu kreativnosti, neću na veresiju da uzimam stavove i mišljenja.
Kao lakat u prepunoj noćnoj troli udara me u pleksus i izbija vazduh vaša umetnost. Gušim se u sopstvenoj tečnosti i obliva me hladan znoj kao pred iščekivanje rezultata prijemnog. Odstupite vi tezgaroši, udaljite se na dvesta metara od mene, ako već isti vazduh moramo da delimo, ne moramo prisustvo. Svi ste rodjeni pod zvezdom umetnicom, svi ste Bogom dani, svi imate nešto novo što nosite u sebi ponosno kao otac novorodjenče iz porodilišta. Ponosni ste na kopi pejst, šerujete i lajkujete sopstveni šlajm, nosite šatro naočare za vid i glumite velikana, a u sobi trešti Šako Polumenta. Svaki dan se zahvaljujući vama ispili po najmanje jedan konceptualni mozgić koji grabi svojim manikiranim noktićima uvijen u najnoviju ešarpu iz Zare. Samouvereno hoda ovim već dovoljno poljuljanim tlom u potrazi za nekom izgubljenom dušom(čitaj umetnikom). Kačite nam na vrat očajnicki tu vašu umetnost kao umorna supruga muževljeve gaće na vetrovitom rosnom jutru o klimav štrik. Nemojte k'o Boga vas molim svi da postanete umetnici, jer za par godina neću naći muško da mi pomeri kauč i popravi veš mašinu, jer jelte neće naći inspiraciju za to.
Onu licemernu „čast izuzecima’’ ću da preskočim, jer više ne znam ko je izuzetak, a ko cvetak zanovetak. Nisam sigurna ni da li ja uopšte postojim, a ako postojim plašim se da ne postanem umetnik, iako se ne dam tim mračnim silama već duže vreme. Mogu da vas posavetujem da to što ste čuli da biti pesnik, pisac, muzičar, slikar, vajar, da je to ultra mega giga kul i da će vas zbog toga ljudi gledati drugačije i da ćete privući pažnju- to na ovom svetu što bih naglasila NIJE ISTINA. Moraš da voliš to što radiš, jeste izlizano je, ali je tako. Pa kao kad bih ja sad odlučila da da igram tenis samo zato jer je to kul, može, ali ja to ne volim. Ako pišeš, na primer i ako ti da bi napisao dva reda treba više od volje, ako treba da juriš inspiraciju po fotografijama i tužnim pesmama-batali, nema od toga ništa. Evo, ja kao pišem, da li to radim dobro ili ne, nije na meni da kažem, jedva sam odlučila da išta javno i objavim, tako da ćemo o meni da pišemo- nikad. Ja jednostavno pišem, nema tu neke nauke, nema tu knjiga za to, nema tih ljudi koji ti mogu to usaditi u glavu. Ti možeš da naučiš krasnopis, da u toj tehnici budeš car, ali ako nemaš onaj krasnopis u sebi, onaj što ide iz glave, pa ti protrne do srca, pa se izmigolji kroz arterije i izadje na jagodice pa zaprlja papir i stvori slovo, onda ti nemaš nista, jer sa tim se brale rodiš, ziviš i umreš.
Sprajt i cigare
Opet mi se ne piše. Opet nema ničega što bi me pokrenulo. Možda ja i ne volim da pišem. A možda to radi neko drugi za mene, ja samo udaram potpis. Ne znam. Jos jedna noć u kojoj ostavljam cigare. Ostavljam ih malo dalje od ruke da me mrzi da se protegnem. Bezuspešno. Block Out. Mrzim ih, mrzim svaki Vranjkovićev stih isto kao što mrzim da pišem. Dok pišem oslobađam se, iako to ne volim, naravno. Puca mi čaura. Mrzim leto i ljude koji sa ushićenjem pričaju, kače slike leta i znoje se. Nestanite. Premeštanje od stolice do poda, od kreveta do prozora. Kristalno jasna noć. Pun mesec. Bezveze sve. Opet ostavljam cigare. Prsti mirišu na filter. Duvan u etru. Razmišljam da batalim ovo. Opet s druge strane, ako ostavim pisanje, sta mi je ostalo? Ja ne umem nista drugo da radim. Pisanje voli mene. Mene kad neko voli, to me i pokrece. Ja retko volim. Mozda cigare, onako iskreno, jer su mi potrebne. Ustvari nisu. Volim ih kao muziku. Muzika je motor. Evo, ne ide, jednostavno ne može. Zastajem, brišem, vraćam se unazad, gledam u telefon. Nema ništa. Nekada sam telefon uporedjivala sa džezvom. Kad se javi džezva, eto i telefona, kad se zakuva kafa, eto i poruke, sad ništa. Nema sms-a, ostala samo kafa, talog, crn i gust. Cigara kao poziv. Nekada je znao i da guši, sad samo ostala cigara, ništa, jeftina pakla. Krugovi od dima, u njima oblici. Pakla u paklu. Nema smisla. Stvorila sam pikslu od nas, ostali samo pikavci, pepeo, nema ničega. Kad prospem tu je kraj, onda napravim novi pepeo u nadi da ću stvoriti nesto novo, ćorak naravno. Očekujem kišu. Prazni se baterija polako, ako se ugasi ovo malo govno od laptopa, ode i ovaj tekst koji nisam htela da napišem. Ne umem više. Možda olovku kad uzmem, tad kao hoće, ovako neće. Slova se svađaju, preturaju se i šutiraju me u glavu. Ovaj pored mene ne podiže kalpak više. Ostala gvožđurija da bleji u prazno. Ni vitezovi nisu ono što su bili. Pije mi se sprajt.
Zvuk za kraj sveta
Ćevapčići za početak.
Instrumental oivičen nekom svemirskom linijom. Note nebeskog. Vraća u daleko.
Uvek sam dolazila, jer sam znala da neću izaći razočarana, već umorna i srećna. Srećna,
jer muzika živi. Živi. Diše punim plućima. Dišemo zajedno. Pružaju posebnu energiju.
Povezani su sa nama. Bojom. Zvukom. Mirisom. Muzika im miriše. Da l' na ćevapčiće ili kišu, nije bitno,
bitno je da nema razlike. Nema razlike između nas i njih dok im žile iskaču i glas ne pukne. Vole to.
Kao umore se, ali vole. Mi to volimo.
Udišeš ljubav. Možda nema nas, ali ima u nama. Ima njih i ima energije i za sutra i za sad.
Frekvencija odličnog zvuka i glasa koji zaista to što misli i peva i obrnuto. Tamo smo svi naši.
Tamo znamo ko nas ljubi silno i samo tad tvoje oči budu možda najsvetlije oči na svetu.
Svaki susret dočekam i ispratim sa dovoljno entuzijazma, da do narednog puta nemam na
šta da ga potrošim. Susreti su nam prijateljski. Bez tenzije i neke hladne ljubaznosti.
Tu smo zbog njih, tu su zbog nas i sve drugo bi bilo previše. Ako ste se pitali kakva je
ljubav, preporučila bih vam da iz prikrajka posmatrate kontakt. Kontakt očima.
Kontakt osmehom i pokret rukom za svakog ko je tu. Smeh i neko drago osećanje, jer znaš
da nisi deo neke tamo pubilike, nekog tamo sastava koji su došli da odrade posao i odu.
Mi smo ti koji na kraju odu, a oni ostaju. Čekaju svaki sledeći susret. Makar sledeći susret
bio i u četiri zida, nije bitno, ono što nas veže, uvek je tu.
I kad je umoran, ne odustaje. Ponosno stoji, kao na Gazimestanu i ne da nam da stanemo.
Moramo i da vrištimo. Na 'sad', ide onaj prvi, najčistiji, najiskreniji, najjači, bez mrlje i gorčine
vrisak. Puca tlo. Ježiš se i osećaš moć. Kao da si opet rođen. To je i poenta vriska.
Da osetimo ponovno rođenje, ali ovaj put uz zvuk i glas nekog drugog univerzuma. Onda shvatiš da postoji
red za tebe, samo tvoj red u kojem možeš da izustiš bez snebivanja, najiskreniju i koju god poželiš-reč za tebe.
Devojke iz grada i super dame ne zaostaju za ovim jačim polovinama. Ne damo se.
Razbijamo razlike i uspemo da ih nadjačamo.
Atmosfera se zakuvava i čeka se da provri svaka glava ponaosob tamo. Čekamo da emocije izađu kroz
znoj, kroz vrisak gitare, kroz dozivanje trubom, kroz galopiranje basa i bubnjeva, kroz glas…
Kroz njih…ka nama. Eksplozija duše i poruka ispisana dimom…
Da je Srbija jedna, a kurvi mnogo pevaće se još dugo. Da l' sam tebe volela ili onog tamo, ne znam.
Da l' ću otići na selo i shvatiti da je baba oćelavela i da nema šta da očešlja, a selo nije izgorelo, ne znam.
Znam jedno. Znam da ničija pesma ne može da bude pesma za kraj sveta kao njihova. Pevaj je na srpskom,
pevaj je na engleskom ili ruskom, poruka je ista ►Veseli se, jer dok te ljubav pokreće, dok te vodi ruka tebi
najsvetijeg, snaga istine, dok ne padaš na kolena izdaji, dok ideš glave visoko podignute, kraj sveta je daleko
i zapamti ►Ljubi se, nestaćeš.
Slušamo vas.
Hvala ti..
357
• Zemun, 2012.
Ćirilo i Petlovi
Nekada davno u Zemlji Uglova, živeo je Crni Zmaj, po imenu Ćirilo. Ćirilo kao i svaki drugi zmaj iz te zemlje bavio se uzgajanjem i prodajom petlova na lokvanju. U tom poslu mu je pomagala devojčica po imenu Pametnica. Ona je pakovala i nosila petlove na obližnju pijacu gde ih je sa ljubavlju i dosta razumevanja prodavala i Zmaju pravila odličan posao.
Svake prestupne godine, na Zemlju Uglova bi sa svojom vojskom sletao zli vojskovođa, po imenu Ruž Čudnog Tena. On bi tada odabrao svog najboljeg vojnika i poslao ga da Zmaju i Pametnici pokrade petlove i uništi zemljište. Ovog puta Ruž je izabrao opakog i čudnog vojnika, čuvenog Paradajza Simulakruma, vojnika broj jedan. Paradajz bi pokušao da svom snagom pokvari useve na kojima su rasli petlovi na lokvanju. Već dovoljno spreman, Zmaj Ćirilo bi poslao hordu Dece Noći koja bi se lako rešila zlog Paradajza. Zmaj bi i ove godine izvojevao pobedu i dokazao da je jači od groznog vojskovođe Ruža. Tada bi se Paradajz i Ruž spakovali u svoj brod i poraženi vratili na svoju pustu planetu.
Nakon svega toga, Pametnica bi organizovala zabavu za stanovnike Zemlje Uglova u čast Zmaju, Deci Noći i naravno u čast Petlova koji su ostali na njihovom zemljištu. Slavlje bi trajalo do kasno u noć, a sve vreme bi se služilo tradicionalno piće te zemlje, čudna tečnost, prijatnog mirisa i opojnog ukusa, takozvana Rakija.
…jer u Zemlji Uglova sve može i sve je moguće….
Ništa
Svaka kap kiše kao opomena. Svaka opomena kao ključ. Svaki ključ otvara samo jednu bravu. Svaka brava, ti. A, ti, ti kao i ja. Voliš kišu. Kiša spira sram, ostaje čađ. Ne zaboravi zaborav. Nije ni on tebe. Promaja. Neka lagana muzika. Kao i kiša. Ja ovde. Ti tamo. Oboje na istom. Oboje na ponosu koji na ivici da uradi nešto, spotiče se i guli kolena o sujetu. Lomimo se. Ako radi ispravnu stvar sve vreme, verujem da je i ovo između nas ispravno. Ćutim na to. A, grizemo se ti i ja. U mraku, kao besni psi. Penimo i krvarimo jedno na drugo. Dok se ne izmorimo. Onda svako svojoj jazbini, do sledećeg puta. Oštrimo zube o svakodnevne pobede, a gnoje nam se srca od poraza. Pište. Bez mogućnosti smo da dobijemo protivotrov. Fale ti ruke, neke ruke znatno veće od tvojih da te gurnu ka meni. Ispravne i čiste ruke. Da ostanemo. Da budemo. Kako da budemo, kad nikad nismo? Kako da ostanemo, kad se nikad nismo našli? Cigara vešto prekida misao. Kao zli profesor tokom odgovaranja. Šta li radiš sad? Da li sam ti nešto, kao ti meni inspiracija? Uvek ti je falilo to 'nešto', da tvoje ruke i noge preuzmu kontrolu nad letom u sunovrat. Kontrola sunovrata drži tebe. Za nogavicu. U ponoru je pakao. Vetar u sobi. Soba u srcu. Srce ni u čemu. Ništa u nastavku. Sem duvana. Evo pružaju se neke ruke. Pobediće one koje jače budu tapšale. Tapšale porazu. Jedno od nas dvoje biće poraženo. Ja neću. Ti ne možeš. Videćemo. Nisam te pitala. Bezbroj mojih pitanja ostalo je neizrečeno. I tvojih. A, bilo je odgovora. Svaki je potvrđivao ono što bi smo hteli čuti. Prećutno, pognute glave, učinili smo korak nazad. Bez reči. Bez dodira. Bez pogleda. Izvadiše nam zenice neki zli naučnici. Da se ne gledamo. Da ne trepćemo na Sunce i na obostranost u nastranosti duša. Znam svoje razloge. Tvoje naslućujem. Ispred tvojih oluja ne smem da stanem.Borba titana. Dve snage. Dva vulkana. Savršeno iskontrolisana želja za približavanjem. Ne verujem u ono da se sve dešava sa razlogom. Ko je taj razlog? Nisam sebi dozvoljavala takvo rasipanje. Nesreća dolazi u najboljem obliku po nas. Kao i sreća. Prepoznaj. Trzao si poneku strunu koja nas je povezivala. Mučno, ali trzao si. Nedovoljno. Ponižavajuće je da se sad prisećam ili pak osuđujem zbog nekih davnih postupaka. Ono si što si sad. Da, baš sad. Ovog trenutka. Sa tim mislima. I tim pogledom. 'Sad' je relativno. Imamo o čemu da ćutimo. Imamo na koga da psujemo. Imamo… Kao dete koje ostaviš ispred sirotišta, jer misliš da si bednik koji neće moći da ga hrani, a ono se vraća u mislima, seče te na komadiće i baca vukovima. Isto tako prsti meni nepoznatih ljudi kopaju po glavi svojim ružnim rukama. Pojave se na blic. Odu. A, znam da će opet doći. Kao bumerang. Kao i ti. Prisustvo tvoje senke kod rama sa fotografijom, tačno ispred mene. Ništa u nastavku…
Radijator na kraju grada
Zvao se jednostavno, Časlav. Časlav je bio mali radijator koji je živeo u sobi jedne devojčice po imenu Đurđina.
Bili su najbolji drugari.
Časlav je umeo da sluša i da ne prekida, a Đurđina je konačno imala slobodu da priča beskrajno lepo, kao što je i radila.
Bez imalo blama. Bez straha da će biti ismevana.
Đurđina je mucala. Časlavu je to nekada bilo smešno, pa je ispuštao razne zvukove, ali pošto je Đurđina bila gluva,
to joj nije mnogo značilo. Mada, primećivala je promene u njegovom stanju kada bi, kako ona kaže, 'otvarala usta i nešto radila.'
Već nekih devet godina oni su najbolji drugari. Toliko godina je imala i Đurđina.
Otkad zna za sebe zna i za svoju sobu u žuto okrečenu, crveni plakar, dve braon stolice i nešto svetlije braon sto. Bila je uredna devojčica. Bila je posebna devojčica. Nosila je metalni aparat za sluh preko cele glave koji je pomagao da 'sutra' bolje čuje. Izgledala je kao mali robot. Aparat je bio povezan kroz uši sa srcem. Na neki način Đurđina je srcem slušala koliko je bila u mogućnosti.
Mogućnost je visila o tankom koncu. Negde u trećoj godini života otkriveno joj je mucanje. Kasnije je izgubila i sluh.
To je nije sprečilo da radi stvari koje voli. Pohađala je do skoro specijalnu školu koja je bila tik do škole sa 'normalnom' decom. Ta 'normana' deca znala su biti gruba prema Đurđini i njenim drugarima. Ubrzo je prešla na kućno školovanje. Roditeljima je bilo mučno da svaki dan slušaju kako njihova ćerka plače u sobi. Plakala je, a nije mogla nikada da čuje svoj plač. Volela je muziku, ali nikada nije osetila ono prijatno golicanje bubne opne dok ide neka prelepa melodija. Časlav je bio tu da joj pomogne oko zvukova. Kad bi prošla ponoć, Đurđina bi ustala iz svog kreveta i sela pored Časlava. Već utrenirani dovoljno, znali su šta im je činiti. Đurđina bi stavila ruke na svog drugara, a on bi u sebi pravio razne zvukove koji su odzvanjali kroz njega i dopirali do njenih ruku. Dodirivala je muziku. Opipkivala je zvuk. Svašta je izvodio. Tačno je da to nije ni približno kao muzika tamo nekog Džonija Keša, ali ti zvukovi koje je Časlav proizvodio za svoju drugaricu, bili su najlepše odzvanjanje prijateljstva koje su nebo i zvezde mogli osluškivati svake noći iz male sobe na kraju grada. Kad bi već izmoren Časlav odlučio da pošalje devojčicu u krevet, ona bi onda u znak zahvalnosti njemu nešto odigrala. Časlav bi naslonio svoje beličasto telo na jednu od cevi i zavaljen bi gledao svoju drugaricu kako nespretnim koracima izvodi nešto što bi trebalo da bude ples. Onda bi Đurđina zaspala, a Časlav bi ostao da razmišlja. Znao je da je ona posebna, ali ne i nesvakidašnja. Slušao je dosta o deci koja su i u gorem stanju od nje, ali opet, nekako njena tuga u očima bila mu je najtužnija tuga ikada.
Prozor njene sobe gledao je na ulicu kojom sam svaki dan prolazila. Te šarene zavese su uvek bile van sobe.
Vetar ih je izvlačio napolje kao da je želeo da ih uzme za sebe. Čak i u hladnijem periodu Đurđinin prozor uvek je bio otvoren. Računam da ju je Časlav grejao svom snagom, pa malo svežeg vazduha i nije na odmet. Danas sam prolazila ulicom i prozor je bio zatvoren. Zavesa nije bilo, čak ni bicikla ispred ulaza. Postala sam radoznala, a ujedno i tužna. Prišla sam prozoru i kroz kristalno čisto staklo videla Časlava kako sedi na krevetu, i maše naizmenično cevima napred-nazad. Tako je i Đurđina sedela i mahala nogama dok joj je Časlav pričao o dalekoj zemlji u kojoj vladaju gluvi kralj i kraljica i kako je to najsrećnija zemlja na svetu. Toliko je srećna da svake godine odaberu po jedno dete i odvedu ga da bude srećno. Sad je Časlav sedeo tužan i nekako setan, pravio je duboke uzdahe. I ja sam. Staklo se zamaglilo.
Podigao je svoju rebrastu glavu, slegao svojim rebrastim ramenima, držao u cevi njenu mašnu za kosu i pogledao me nekim radijatorskim pogledom. Bilo je jasno. Đurđina je otišla u srećnu zemlju, udata je za srećno gluvog princa i imaju dvoje dece. Jedno muca, drugo je gluvo.
Dečak se zove Časlav.
Vitez na stepeništu
Noć je. Hladna, surova i neposlušna noć. Sedimo u ulazu zgrade na stepeništu. On i ja. Sedimo i ćutimo. Skriveno mešanje krvi oseća se u vazduhu. Sputani smo da pričamo. Gromoglasni vapaji za pomoć, ne čuju se. Ja ih izgovaram na suvo, a do njega ne dolaze, ne oseća ih. Stara jakna na meni, na nogama čarape i japanke. On sa mnogo više stila. Aristokratski položaj tela. Ruka na maču. Kalpak podignut. Noga u kolenu savijena i visoko podignuta glava. Takav je oduvek. Šta god bilo ili ne, mač je za pojasom, ostalo nije ni bitno. Bitno je da ima čime da se odbrani.
Bez dodira. Samo tiho disanje, toliko da znamo da smo živi. Težak je čovek ovaj što sedi pored mene. Ne zbog silne gvoždjurije na sebi, već zbog onog ispod nje. Nekad pomislim da ima dva srca, dve duše,ali ne i po dve šanse u životu. Šansa mu se kao šansa uvek pružala u poslednji čas, kao i inspiracija za pobedu. Tiho divljenje sa moje strane. Ne dam mu da to vidi. Pokvariće se. Sputana želja za približavanjem odzvanja kao prvo zvono pred liturgiju. Šalje poziv vernicima da dođu i da veruju, da pokušaju. Erupcija istine u nastavku. Odvratan je. Ume da bude zajedljiv, dosadan, naporan, loš i lažljiv. I to ne samo kada treba, u većini slučajeva i iz inata. Vetar duva kroz oklop. Duša želi napolje, ali ne, on ne dozvoljava taj luksuz sebi. Tvrd je. Na većinu stvari koje ga ne čine srećnim, ili pak nesrećnim gleda kao na moranje. Svestan da se u životu ništa ne mora, sem da se umre, on uporno ide protiv sebe. Protiv osećanja, ljudi, praštanja. Lome se u njemu vitez i ranjeni konj. Besne noćima, vitlaju mačevima,svađaju se i bore sami sa sobom. Idu u sunovrat i vraćaju se pešaka dok ne lipšu na pola puta, pa čekaju pomoć i ruku. Ruke nekad nema, pa moraju godinama da prevazilaze prepreke ne bi li došli do izvora i napili se hladne vode. Nekad ga upitam dokle misli da tako živi. Kad planira da odloži tih par ordenja i oklop. Na sve će mi dati odgovor, ali na to će prećutati kao prostitutka kad joj ostaviš greškom deset evra više. Nikad ga više nisam pitala to. Verujem da je to i želeo. Nisam pitala, ali sam nastavila da delujem. Ponekad kao da vidim da uspeva, kao da krene da skida oklop, a on kao zalepljeni miš za lepak kida mu kožu, peče ga i on odustane, ne može bol uvek da podnese. Od drugih hrabriji utoliko što je uspevao da se otrgne iz ruku stotine zlih duhova za koje je verovao da piju dušu i bockaju srce vrelim iglama. Sve je mogao biti, ali izdajnik nikada. Svašta je mogao uraditi, ali ne i ostaviti ljude koji su ga voleli. Nakon tog saznanja, nastaje problem uzvraćanja. Bio je voljen, ali nije mogao voleti istom jačinom. Bio je srećan, ali nije mogao usrećiti. Bio je čovek, a sada je samo gomila gvožđurije. Dok sedimo jedno kraj drugog, nema tenzije, nema straha od blama, nema nekako ničega. Suva opuštenost tela i duha. Znamo da smo tu jedno za drugo. Ja civil, on vitez. Ja čovek, on na putu da postane. Put mu se odužio. Ali ja ga čekam, čekam da postane neko vredan pomena, neko vredan svog postojanja. Nekada je kao biće sa druge planete. Neshvatljiv, mračan, dosadan i neretko tvrdoglav. Nekada me i nasmeje. Nisam ga upoznala sa mnogo ljudi. Ljudi nisu objektivni kad je vitez u pitanju. Razumem ih. Meni je tako svaki dan. Neshvatljivo i naporno. Ali borimo se on i ja. Ne damo se, ne dam ga, ne da me. Držimo se čvrsto kao pred biranje arjačkinja barjačkinja i čuvamo da nam se ruke ne razdvoje i da se ne uhvate u neku drugu, možda pogrešnu ekipu. Greške. Lako ih pravi, a teško zaboravlja. Sujeta. Ah, ta sujeta. Jede ga, više nego savest. Gricka kao buva olinjalu lutalicu. On se češe, dere kožu, ali tek kad se pospe nekim prahom saveta i istine, tad ga svrab prođe. Savest. Pa, lepo se slažu, rekla bih. Dođe do nesporazuma, ali brzo padne rukovanje i nekako bude sve u redu. Dok naravno neko od njih opet ne pukne kao kineska čarapa.
Nikada me nije dotakao. Ganuo jeste, ali dotakao nije. Takne ponekad nekog drugog, taj se okrene, vidi ga i verovatno se zapita šta ova metalna šerpa hoće od mene. Kažem, nije me dotakao. Nije ni bilo potrebe. Budi on godinama u meni davno zaboravljene snove, želje, ambicije. Budi ih ponaosob, kao vaspitačica decu u vrtiću. Dogovorili smo se on i ja pre jedno par godina da za sebe uvek moramo imati dva sata dnevno, minumum. Do sad nismo prevarili jedno drugo, čak nekad i dane provedemo da se ne razdvajamo. Udahnem mu život svako jutro koje provede uz kafu sa mnom. Sad su nam zajednička jutra mnogo ćešća, svidela mu se kafa. Društvo. Nema mnogo ljudi oko sebe. Nekolicina dobrih boraca i par šarlatana koji su spremni da poture nogu glavnom vojskovođi i da svi popadamo od smeha, pa čak i on, vitez. Svađa se on sa tim svojim ljudima. Bezbroj puta sam čula dobacivanja, pridike, kritike, savetovanja , psovanja. Kao neki penzioneri u diskontu kad vode diskusiju koji je hleb najmekaniji. Tako i on, opipa svakog novog ko se pojavi, pa mu on postane toliko drag da imaš utisak da će oklop da se istopi od sreće. Još uvek mi fali mrvica njega da moje noge dobiju konačni oslonac za sigurno sletanje na ovu planetu čuda. Uvek nam neka ptičurina iskljuca po mrvicu, a budemo na ivici da prstima dotaknem tlo. Kad ne uspem, on dođe pa teši, mazi mi kosu onim teškim ručurdama, sve mislim ošišace me. Ali ne. Tada je moj vitez ono pravo, ono što on zapravo i jeste. Zna da se pogubi neverovatno. Ne zna gde i kako, da l' bi išao levo ili desno, pa ode i na jedno i drugo mesto, a na kraju shvati da je trebao da ide samo pravo. E, onda ja njega tešim, čitam mu knjige. Mnogo voli knjige. Svašta sam mu čitala. Uvek se zaustavi i zanemi na neku dobru repliku o životu. Tad poželi da skine sav taj teret sa sebe. Ali ne, on nastavi i dalje da se kuva kao kupus u onom gvožđu na sebi. 'Neka ga' – kažem, a želim da bude čovek, da ga vide sa svim vrilinama i manama, da bude vitez i dalje, ali ne i da nosi sav taj težak komad života na sebi.
Ljubav. To je sakrio negde pod pazuh u svom oklopu i ne da ni za živu glavu. Pokušavala jesam da ga ubedim da pusti ljubav, ugušice je, ali ne, ni da čuje za to. Znam da će vremenom početi da ga golica i da će morati da podigne ruku i kao dete svoj prvi balon, pusti ljubav u vazduh. Do tad, odneće mu drugi vitezovi sve one princeze i njihove sestre, a on će ostati sa mnom da sedi u ulazu zgrade i krade dane kao cigančići cveće po groblju, tiho, ali vispreno. Zato i pati ponekad. Pati, jer dok se iskobelja ljubav ispod oklopa da uzvrati ljubav drugoj ljubavi, ta druga ljubav se umori, sedne u kočije i ode kući i nikad više ne dođe. Ne znam šta ću sa njim. Nekada se osećam kao da imam dete, a onda budem stroga majka. Pretim prutem, kažnjavam, pa onda savetujem i ljubim čelo.
Težak je moj život sa njim. Kad nisam majka, onda sam rudar. Kopam mu po duši, izvlačim ono najbolje, teram ga da piše dušu, da piše život, da on živi život, a ne da taj isti živi njega. Ponekad posluša, nekad se uzjoguni pa neće da priča sa mnom danima. Kad on ne priča sa mnom, mene nema. Odlutam u neki drugi grad tražeci po ćoškovima neko slično metalno biće da ga uhvatim za ruku i dovedem kući, a onda shvatim da to biće nije ono biće koje sklapa pazl mog života. Nije on svestan moje naklonosti. Nije svestan ni saveta koji mu drugi daju kad sam ja u pitanju. A, kad se osvesti tada nebo puca. Male zvezde beže u naručja svojih majki, a Sunce i Mesec se sakriju pod ćebe i cekaju da nevreme prođe. Tada vitez diže svoj metalni kalpak, tada se pojavljuju oči koje traže mene izgubljenu u sopstevnom ludilu. Tada se viori mač i seče vazduh i svakog ko mu stane na put u potrazi za mnom. Kada me nađe, privije me na svoj oklop, na ono mesto na kom bi trebalo srce da kuca. Tada cujem odzvanjanje najlepših zvukova, tada orkestar emocija svira samo za mene. Prema drugima je savršeno ljubazan, prema svima koji to zaslužuju, naravno. Iako je vitez, zna da se izvini, čak i da se ponizno pokaje za nepromišljenost svoje greške. Bila sam svedok nekoliko puta i tada sam ponosna, jer time pokazuje da je čovek, ne samo senka i okovana pojava. Radostan je kad i ja. Slab na prirodnu strast između dvoje ljudi. Između njega i onog ko ga primeti i svidi mu se. Kao i svaki vitez, svestan je toga i ne ostavlja nikog ravnodušnim, da l' uradio loše ili dobro, ne ostaje neprimećen.
Volim jednu njegovu vrlinu i smatram je najbitnijom lestvicom za prelazak iz oklopa na zemlju-ne okreće glavu od tuđih nesreća čak i kad nema veze sa njima. Ima potrebu da menja sve što misli da je loše. Nazivaše ga budalom mnogo puta. Nekada je jednostavan. Jednostavan je u iznošenju pravila o čuvanju duše kao najvrednijeg blaga. Čuva je od izduvnih gasova nesreća i ljudske pakosti. Pokušava da je načini što čistijim elementom svog bića.
Kad smo u društvu nama dragih ljudi voli da se smeje. Ne pazi šta priča i bezbroj puta sam ga opomenula zbog toga. Veruje da te više od novca mogu kupiti reci, ali i prodati. Pričao mi je da je video dosta ljudi, ali da najlepši utisak ostave oni sa kojima se oseća slobodno i opušteno bez onih misli da je za nešto kriv. Piše dovoljno dugo i sporo da ga pogrešno razumeju. Ni ja ga nekad ne razumem, a svaki dan sam sa njim. Par puta je ostavio utisak ucveljene osobe i nesrecnog bića zarobljenog u nekoj Šestoj Planeti iskušenja. Bila sam ljuta na njega tad.
Evo i sad na stepenicama me davi pričom kako ne zna ni gde će ni šta će.
Znam ja gde ćemo i šta ćemo.
Tamo gde smo stali, nastavićemo i završićemo ono što smo počeli.
Život nam nije savršen, ali je dobar.
Bicikl u kutiji za cipele
Živela je u kutiji ispod kreveta. Sitna je bila i onako omalena, plašio sam se da je pustim van kutije. Napravio sam joj spavaću sobu, kupatilo i malu terasu sa pogledom na stare albume.
Nikome nisam pričao o njoj. Bila je samo moja. Vodili smo duge razgovore, sedeli na prozoru, tj ja na prozoru ona na mom dlanu. Volela je Beograd ujutru. I ja sam. Naši trenuci bili su smešni, nekada i tužni, zapravo ona se znala rastuziti. Pitala se zašto je tako mala. I otkud sam ja baš njen izbor. Nisam znao šta da joj odgovorim. Voleo sam je. Ne znam da li je ona mene, nisam je nikada pitao, ali šetkanja po mojoj nozi i pentranje do vrata govorili su mi da sam joj drag. Bilo je smešno gledati je kako se vere po meni da bi došla do obraza i počastila me sitnim poljupcima. Odakle ona kod mene?
Jednog jesenjeg jutra žurio sam na fakultet. Sve me je usporavalo. Nisam mogao da nađem ključeve, pa slušalice, pa cigare, oteglo se vreme. Dok sam stigao, već je bilo kasno. Predavanje je počelo.
Iznerviran otišao sam do kafane da popijem kafu i kiselu vodu i da prelistam novine. Uveliko zadimljena kafana, nasmejana konobarica i stalni gosti pozdravili su me pogledom. Seo sam, spustio ranac pored sebe i otvorio novine. Čekam kafu i vodu. Dok sam okretao stranu po stranu, nešto je ispalo iz sredine. Nisam se obazirao previše. Nastavio sam. U jednom trenutku misleći da je neka buba, bacio sam pogled na karirani stolnjak i ugledao stvorenje veličine zrna graška kako mi maše. Mislio sam da sam lud. U tom trenutku stiže kafa, tacna se spušta upravo na to stvorenje i čaša pored. Brzo sam sklonio šolju i tacnu i ugledao nju. Kažem vam, devojka veličine zrna graška, sa rekao bih crnom kosom sad već uplašena i sklupčana, jecala je. Uzeo sam je u ruku i gle stvarno to je malo živo ljudsko biće. Protresao sam je, ona se pridigla, ispravila svoju belu košulju i namrštila mi se. Kao da je time htela da mi kaže 'Šta buljiš, nikad nisi video ništa slično?'. Nasmejao sam se i stavio je na paklu cigareta i odlučio da nastavim da listam novine ne bi li se ispostavilo da je samo priviđanje. Krajičkom oka gledao sam i da ona je i dalje bila tu. Ta mala crnokosa mrva. Pa nemoguće. Ispio sam kafu brzinski, ostavio pare, nju stavio u futrolu sa mobilnim i krenuo u stan. Došavši, uleteo sam u sobu, izvadio je iz futrole, stavio na sto, uzeo lupu i počeo da je analiziram. Prelepa je, zaista. Jeste mala, ali je lepša od bilo koje 'velike' devojke koje sam viđao. Mrštila mi se i dalje. Počeo sam opet da se smejem i odlučio da je pitam otkud ona ovde i šta je ona zapravo. Evo i njene priče.
Zovem se Zoe, imam 19 godina i mala sam. Radim u jednoj štampariji, tačnije u toj koja štampa novine koje svakodnevno čitate. Sređujem slova nakon štampe. Zbog toga što sam tako mala i moj posao je mali i sitan. Slova su mi najbolji prijatelji. Mrzim kad treba da sastavim te neke teške i nesrećne reči. Ali moram, to mi je posao. Prošle godine sam bila radnik godine, ali s obzirom da sam tako mala, nisu mogli da me vode na proslavu. Ponosna sam na sebe. Radim godinama tu, ređam slova, sređujem znakove interpukcije i lepo mi je. Dobijem dinar za svaku reč. Ali dinar je veći od mene, tako da sam se plate odrekla, prevelik je to zalogaj. Smatram sebe velikim umetnikom. Znate, dođe mi tako dosta novina za pregled, nekad sam umorna, ali su mi napravili bicikl i ja tako sednem, odvozam se od listova do lsitova, ispravim greške štampara, negde namerno ubacim po koju sitnu, čisto da razbijem monotoniju. Nekad se i rastužim kad vidim koliko su ti veliki ljudi nepismeni. Baš budem tužna, ali ne zbog njih, već zbog sebe. Pitam se da li bih i ja bila tako s vremena na vreme nepismena da sam velika ili bih čak bila još pametnija, jer vidite moja glava je mala, nije tu neki veliko mozak. Samim tim i mislim da nije sve u mozgu. Moraš da se rodiš sa tim. Ja opet ne znam ni ko je mene rodio, otkad znam za sebe znam da sam u štampraiji i da ređam slova, brojeve, znakove i to je to. Ništa više ne znam. Uvek sam se pitala da l' se čovek rodi pametan ili se nauči tome. Čitala sam po nekim isečcima, ali sve je to površno i nikada nisam našla neki konkretan odgovor. Onda sam odlučila da sama smislim odgovore na svoja pitanja. Sela sam jednom nakon završenog radnog vremena na svoj bicikl i počela sa se vozam tu po podrumu gde sam živela. Razmišljala sam i u jednom trenutku mi je palo na pamet da čovek koji je izmislio bicikl da je bio jako pametan i to mi je bilo dovoljno, ništa me više nije zanimalo. Znate zašto? Zato što je moj najbolji prijatelj bio taj bicikl, taj sklepani mali bicikl koji me je vozio i pružio mi priliku da obiđem ceo podrum. A, pošto ja svog prijatelja volim, onda taj što ga je napravio ne može da manje pametan od nekog pisca ili glumca. Dakle ko mi pošalje ili napravi prijatelja mora biti pametan kao i moj prijatelj. E, onda je došao taj dan. Uzeli su mi bicikl. Čak sam načula da dobijaju od neke inostrane kompanije neke pametne mašine koje će da me zamene. Od tuge sam jecala. Povredili su me, jer ja nemam drugi dom, drugi bicikl i drugu štampariju. Moj dom napravljen od lepenki i nekih krpa bio je moje najdraže. Ta priča me je naljutila. Odlučila sam da odem. Jednog jutra sam se iskrala i uvukla između uredno naslaganih tabaka spremnih za dugu vožnju po gradu do kioska. Čvrsto sam se držala za zavežljaje i nadala se da ću pronaći sreću na nekom drugom mestu. Dobro pamtim kako sam uspela da odignem jedan list i da mu privučem pažnju da baš te novine uzme. Uzeo ih je. Seo je da pije kafu u nekoj čudnoj prostoriji i onda sam ja ispala. To sam ja.
Eto, to mi je Zoe ispričala te godine, samo mi nikada nije rekla odakle joj to ime. Mada nije ni bitno. Prošlo je godinu i po dana od njenog nestanka. Ne znam gde je. Samo je jedno jutro nisam našao u kutiji. Tokom vremena koje smo provodili zajedno i priče naše i sve, ona je znala da je volim, iskreno sam je voleo i govorio sam joj to. Mislim kako da je ne zavolim, to je bila neka čudna, ali izgleda za nju tako malu, prevelika ljubav, njeno srce i njena leđa nisu bila spremna za taj teret. Život mi je i dalje isti, donekle. Tako mala osoba, a tako velika praznina nakon nje. Nedostaje mi, ne znam kako da vam opišem. To nedostajanje me milion puta probudilo, bolelo me u grudima i teralo da budem razočaran. Nikome nisam pričao o njoj, ne bi mi ni verovali, a ja je nikada ne bih pokazao, obećao sam joj to. Ostali smo kutija, sećanje na Zoe i ja ni na nebu ni na zemlji. Godinu i po dana bez nje, kutija je i dalje tu. Nisam je makao ni milimetar. Ništa njeno nisam pomerio od kako je otišla. Više ne znam ni da li je živa. Jedne večeri vratio sam se pripit sa svirke i odlučio da izvučem kutiju ispod kreveta, da je bacim i konačno stavim katanac na sećanja. Skupio sam snage, kleknuo, uzeo kutiju i onda je odjednom izleteo papir koji je stajao ispod nje. Uzeo sam ga i nisam mogao da verujem. Slovima prevelikim za Zoe ispisano je oproštajno pismo. Tačnije par reči samo – 'Odlazim. Ne čekaj me. Sad me ne bi voleo. Zoe' Papir na kome je to napisano bio je težak i velik i nekada bi je mogao ubiti ako bi pao na nju, a slova su bila čak i veća od nje same. Ništa mi nije bilo jasno. Otreznio sam se u momentu. Zaspao sam pored kutije na podu.
Ujutru očekivani mamurluk drmao je svaki deo mog tela. Ustao sam ukočen, istuširao se, napravio kafu i seo na terasu. Dugo sam gledao u jednu tačku i pokušavao da shvatim šta se desilo. Onda me je kao grč u nozi udarila stvarnost u glavu. Kakva takva, ali stvarnost. Zoe je porasla. Da, voleo sam je i porasla je. Čitao sam joj, svirao gitaru, govorio sam joj da je najpametnije biće na svetu, da je najlepši deo zvezde otkinut i poslat meni, da je moja zenica u mraku i moj topao dah u hladnim danima. Onda su sećanja počela da naviru. Govorila mi je da je ne volim toliko, da ne radim sve te lepe stvari za nju, da mi kasnije ne bude žao. Eto, ništa je nisam razumeo, nisam želeo da je slušam. Voleo sam je, porasla je od moje ljubavi i otišla. Kako li sad izgleda. Da li i dalje ima onu crnu kosu i velike smeđe zlatne oči ili se promenila? Možda sam je i sreo, ali s obzirom da je velika nisam obraćao pažnju. Bio sam jako tužan.
Prošlo je tri godine od tad, nisam je sreo, ni glas od nje nisam dobio, ali svako veče kada ugledam zvezdu na nebu, poželim da se otkine deo nje i pošalje mi Zoe. Ona je bila taj deo zvezde, deo moje želje, veliki deo malog života.
Možda jesam lud, možda mi nikada niko neće poverovati ako se usudim da ispričam, ali zauvek ostaje kutija ispod kreveta da čeka svog stanara. Sebično je što želim da pronađeš nekog ko te neće voleti pa da se smanjiš od te male ljubavi i vratiš se meni.
Čak bih ti i bicikl kupio Zoe.
Jednog dana sam umro i ništa nisam uradio
Nikad nisam voleo da pišem.
To mi je jedna od najodvratnijih metoda za iznošenje misljenja, ali drugi su voleli kad to radim.
Radio sam to, pisao sam, ali ne zbog njih, već zbog sebe, zbog novca. Želeo sam da umru nakon svake pročitane moje priče, želeo sam im loše.
Sebi sam želeo još gore. Težak sam čovek. U bujici svega kotrljam se kao žeton na stolu, okrećete me i stavljate na mene mnogo, ja sam samo običan broj, dosadan i mračan čovek. Vama se smejem, ali ne da vas zadovoljim, već da vas time prevarim. Rugam vam se tim smehom.
Jadni ste.
Evo sad opet pišem podstaknut idejom kako bi vi i ona moja bedna porodica reagovali kad bih umro. Da l' bi se radovali ili bi naricali i psovali me kao ofucanog psa jer sam otišao pre vremena. Mislim da bi vas bolelo dupe. Majka bi plakala, plakala od sreće jer sam konačno otišao, a ona se oslobodila bede i to bi bio jedini iskreni plač.
Kakav bi mi sanduk odabrali, da l' neki jeftin ili bi ste se potrudili da me udostojite i lepo ispratite. Zamišljam jeftin sanduk sa izrezbarenim glupostima i jezivo smrdljivom postavom unutra. Neparan broj vas na sahrani. Dan kao i svaki drugi, samo teži za nijansu, vazduh lepljiv, a na groblju gavran. Drugar došao da me isprati, a rado bi mi iskljucao lešinu. Nema razlike između vas i gavrana, isti ste, isti soj gnjilih ljudi sa osobinama najgnusnije životinje. Pokupiće se moja pisanja i ukoričiti, prodati za dinar više jer sam sad mrtav i samim tim popularniji. Smrt je dosadna, ali ni život nije bolji, mada u životu imaš izbora i ciljeva, a u smrti si tu gde si, u sanduku, truliš ili pikaš šah sa djavolom. Ne znam.
Još se nisam ni ohladio, a vi već pijete, nazdravljate lakoj zemlji i meni, bednici.
Grobar, pijan kao letva sa svojim pomoćnikom me spušta u raku koju je iskopao neki cigan za hiljadu dinara, pa divan prizor. Evo majka grca u suzama, sestra pijana i prebijena od strane muža ni da zucne, kao i uvek dosadna je. Još gora je bila kad smo bili deca, zato sam je i maltretirao. Sad ima muža da nastavi sve to. Spušten sam. Komadići zemlje dobuju po sanduku i masa postaje sve teža, dobro je da nisam klaustrofobičan.
Gotovo. Zatrpan sam. Kao sestrin pas kog sam ubio, pa ste mi dramili četiri godine i oplakivali gomilicu kostiju iza kuće.
Vraćate se polako svojim prljavim kućama i štrokavim životima. Pričaće se o meni u tim prostorijama, do četrdeset dana, naravno, posle idem u zaborav.
Nije loš ovaj zagrobni život, nekako se osećam sveže i sloboodno, slobodnije nego ikad. Da sam znao, pre bih umro.
Prođe i četrdeset dana, a ni cveće mi nista doneli, čujem da ni u crkvu niste otišli da mi zapalite sveću za spokojnu smrt. Uvek ste bili šljam.
Neću više da budem mrtav. Ustajem da završim ovaj tekst, pa idem do prve birttije da se napijem i nahvatam neku zainteresovanu ženku da joj ispričam kako je biti živ. Ustvari mrtav. Nije ni bitno kad ne znam ko sam.
Možda se ogrebe i za koitus ako bude lepa.
Možda.
Skorašnji komentari