Ulica je mirisala na svež asfalt dok sam u skokovima pokušavao da izbegnem masne fleke katrana na njemu, samo mi fali da se uflekam. Ko još asfaltira na 40 stepeni. Doduše znoj na čelu radnika naterao me je da se uzdržim od kisele face koju sam upravo nameravao da im uputim. Sitnina u džepovima obećavala je flašicu vode na sledećem kiosku, naravno pod uslovom da su popravili zamrzivač. Kada malo bolje razmislim nadam se da nisu jer to može biti povod da malo duže porazgovaram sa novom prodavačicom. Bila je lepa kao slika a mali kockasti otvor na kisoku je bio njen ram. Od njenog osmeha uvek bi zaboravio sve spremljene rečenice koje mi po celu noć smišljao slušajući rok balade iz osamdesetih. Pomalo bezobrazno uvek sam joj ostavljao novac u krajnjem uglu one tacne kako bi se nagla da ga uzme i na delić sekunde počastila pogledom na široki dekolte. Mislim da je skontala zbog čega to radim ali uvek bi se samo blago nasmejala. Nekako sam bio sav trapav poslednjh par puta i rekao sam sebi da ću danas pucati od samopouzadanja i da ću je napokon pozvati na piće. Mislim da je jednom spomenula kako živi daleko od posla ali ne sećam se tačno gde. Nadam se da ako pristane neću pući mnogo za taksi jer sam poslednjih par nedelja sve pare dao na žvake, časopise, sokove i razne čokoladice. Izvešću je u novi kafe tu u kraju, moj ortak se tu skoro zaposlio tako da ćemo imati de lux uslugu. Sve sam se već dogovorio sa njim. Sve njene omiljene pesme koje je stalno puštala na poslu smo stavili na plejlistu. Sve je spremno i ovoga puta nema povlačenja. Srce je počelo sve jače da lupa a kapi znoja na čelu su krenule u poslednji juriš. Ona je tu iza ugla i čeka samo tebe govorio sam sam sebi u nadi da ću se malo smiriti. U trenutku kada sam došao do ćoška dočekao me je nadrkani brka koji je na mestu gde je nekada stajao kisok kopao neku rupu. Ova ulica je očigledno bila sledeća za asfaltiranje. Pogledao me je onako zbunjenog i rekao „Alo šta bleneš… jel igra bela mečka“ a ja sam ga gađao sitninom iz džepa i pobegao iza ugla.

      Pljunuo sam joj žvaku u pikslu. Jedna od onih sitnih pakosti za koje znaš da ćeš se zasigurno izvući sa običnim sorry ali opet dovoljno da iznervira. Doduše rakcije nije bilo. I dalje je gutala očima sitno ispisani titl na velikom ekranu ne obazirući se ni na činjenicu da je u naletima pljusak pokušavao da se probije u sobu. I nebo je plakalo. Police na zidovima su i dalje bile prazne iako sam se više puta ponudio da rapakujem kofere i kutije na šta je ona stalno prevrtala očima blebećući o feng šuiju i njenoj potrazi za zenom i kako ću ja sve svakako da pokvarim i sada već naš zajednički svet učinim sličan onome u kojem sam živeo pre nje. Sve to treba da se promeni govorila je a ja sam slušao. Jastuci su i previše tvrdi i žuljaju mi vrat a ovako glup film odavno nisam gledao, a i ne gledam ga normalno od početka možda i ima nečega u priči o dve izgubljene duše koje se napokon pronalaze. Ili sam bezosećajan kako ona tvrdi ili sam suviše mator za ove gluposti a i iskren da budem radije neku „romansu“ ovde na kauču nego da gledam ovu patetiku. Čak mi ni tvrdi jastuci u tom slučaju ne bi smetali sa malo mašte bili bi i od pomoći ali ništa od toga večeras… opet „oni dani“. Ne sećam se mnogo biologije iz osmog razreda ali mi se čini da „to“ traje malo manje od tri meseca ali možda grešim. Za vreme reklama dovukao sam se do kuhinje imajući utisak da će me pogled na unutrašnjost frižidera razgaliti. Umeo sam tako da provedem i do pola sata samo uživajući u pogledu. Svakako zanimljivije za posmatrati od gore pomenute patetike ali od svog uživanja dobio sam samo uzdah i još jedno gutanje knedle. Kada su se vrata mog belog hrama, koji je ponekad noću umeo zabrinjavajuće da tandrče, otvorila zatekao sam apoteku… F%$k! Opet je na dijeti…Što znači da sam i ja na dijeti.

      Jutro je na silu prodiralo kroz kapke k`o nacisti na Poljsku. Okrenuo sam se ka njoj a ona je imala osmeh na licu. Naravno da ne spava verovatno bi bila sva siva i džangrizava jbg „oni dani“. U nekom kutku prošlosti sam je voleo u to sam siguran. Ona mene nikada u to sam još sigurniji. Pored svega toga kada malo bolje razmislim sve je bilo ok dok nismo počeli da „obitavamo“ zajedno… ona druga reč mi se čini neprikladnom. Pauk se spuštao ivicom kreveta a ja sam mu se kriveljio sa jastuka zamišljajući kako mu izgledam kada me pogleda sa svojih 8 očiju i kako se naprasno pretvara u čudovište spremno da pojede i mene i nju zajedno. To mu definitivno nije prijalo i da nije bio tako daleko bio bi siguran da mi je pokazao labuda pre nego što je šmugnuo iza zavese. Creva su mi krčala a ruka na kojoj je spavala već počela da poprima neku čudnu boju verovatno zbog gubotka i poslednjih kapi krvi ali mi to nije smetalo bol je prestao još odavno, sada već ništa ne osećam. Pogledao sam u bojno polje koje je pre najezde komaraca ličilo na plafon i počeo da razmišljam o tome kako sam prestao da razmišljam…

      Nije prošlo mnogo, dobošar u crevima je nastavljao svoj marš a ja sam polako izvukao ruku i sačekao još minut dva da naleti bola prođu. Uzeo sam papir i nacrtao smajlija koji sere po pauku i jedan veliki kurac koji ih gleda. To sam joj ostavio na jastuku i otišao na burek. Ključeve nisam poneo… Mislim da mi neće trebati.

Umor i nedostatak inspiracije. Pravo vreme da se napiše par redova pre nego što se onesvestim u krevetu. Čak i kuler netbook-a sada peva tihu uspavanku dok poslednjim snagama, koje vučem iz bureka sa mesom pojedenog danas, pokušavam da nabodem prava slova. Nisam se još uvek odlučio za temu, bilo bi dobro da bude nešto zanimljivo da me ne bi ispljuvali u komentarima i prozivali na radionici.

Ako se bacim u bedak i mračne misli možda privučem pažnju onih emotivno nestabilnih koji traže smisao života u tuđim rečima i iskustvima jer se suviše plaše da stvore svoja. Idemo odmah svi da sečemo vene samo molim lepo uzduž! …ne popreko! Barem se ubij ko čovek. Šta je bilo? Patiš, niko te ne voli, smrdi ti iz usta. Šta da ti kažem nego… uz veliki osmeh na licu i raširenih ruku: Dobrodošli! ovo je život i on ume da bude sranje i ljudi će vas povređivati ali ima i lepih stvari. Evo na primer spanać. Zar ne! Ma jok, ne mogu da pišem na tu temu. Ne mogu da se uživim. Da mi je neko umro, na primer ribica, mogao bih da se bacim u bedak ali ovako nj. Ne vredi…

Jao romantika uvek pali. Sale playboy Don Žuan de faca. Zavodnik sa Miljakovca. Racituje pesme slučajnim prolaznicama koje se vraćaju poslednjom noćnom 47-micom. Tu i tamo popije koji suzavac ali ipak nežna duša željna ljubavi ne odustaje u pohodu za onom pravom. Gde je onaj žilet… beše uzduž jel tako…

Ajde, ajde, razmišljaj, raspali masu, daj im hleba i igara. Neki triler, strast, misteriju. Kako jebeno da smislim misteriju kad je batler uvek ubica. Kako! Ne mogu protiv zakona prirode. Čak i da se radnja odvija u Leskovcu kod siromašnog prodavca mućkalice i svadbarskog kupusa na buvljaku ispostaviće se da je imao batlera. Ili da je kupus imao batlera pa ovaj poslao da ubije prodavca jer je pustio da ovaj zagori jednom. Ništa na tu temu, tabula rasa…

Naučna ili epska fantastika to će da navata one štrebere i sve one sa problemom sa aknama u pubertetu. Joj to je sad aktuelno ko zna možda padne i neka kinta. Stvarno! E pa brale ako uspeš da napišeš minimum 750 strana javi se inače ovi neće ni da pogledaju. I to samo za prvu knjigu. Nemoj slučajno da ne napišeš nastavak inače ode glava. A  za broj likova u knjizi obavezno štivo popis stanovništva iz 1980. god Ex-Yu, minimum toliko i nemoj da je neko imao manje od petoro dece koji su imali po petoro dece i tri ljubavnice i sa njima po petoro dece. Malo seksa i zmajeva i na konju smo… Ipak ne. Moram nešto kratko i ubitačno pa da zakucam a ujutru kad se probudim ono 300 lajkova.

Od drame ću da bacim peglu. Za horor imam inspiracije ali opet će biti neka vrsta biografije a to bi onda ispao patetičan horor, bljak. Apokalipsa totalno isfurana tema. Da se pravim lud i pišem u prašku za pecivo koji je sanjao bestežinsko stanje i da sve to povežem sa mrmotom koji je uvio čokoladu u foliju u fabrici čokolade na Mesecu opet ne bih bio originalan.

Znate šta pisci ovo nije baš lako. Bolje meni da se ja držim moje keramike a vi se snalazite u ovoj džungli. Ne mogu da zamislim šta vas je nateralo da se ovim bavite vi ste bre poremećeni! Alo rođaci.. Za Lazu! odo da spavam odustajem…

Moj posao je da čitam ljude. Pored toga imam pregršt drugih poslova koje sam stvorio namenski kako ne bih slučajno došao u situaciju da pročitam samog sebe. Računovođa, inženjer, i mašinski i elektrotehnički da se razumemo, menadžer, zanatlija, advokat i to onaj stakleni, radio Mileva i Britanika u jednom i mnogi drugi. Nekom čudnom kosmičkom silom ljudi imaju običaj da mi postavljaju pitanja iz različitih oblasti očekujući odgovor. Moj život je jedan veliki jebeni kviz a ja večiti pokušaj da postanem milioner. Oni pitaju ja dajem odgovore. Nekad stvarno znam a nekad izguglam, mislim da su ovo dodali u srpski rečnik. Posle toliko tačnih i ponekog netačnog odgovora ja i dalje nemam ništa. Sem što se naljute kada kažem da ne znam.

Moj posao je da čitam ljude. Vi čitate tekstove koje su drugi napisali a ponekad napišete nešto svoje. Ja sedim svakog dana i čitam vas. Slabo čitam vaše tekstove jer ste mi vi mnogo zanimljiviji a i malo vremena ostaje kada morate neprekidno da odgovarate na pitanja. Apsolutno me ne interesuje vaš govor tela, boja aure a  najmanje ono o čemu razmišljate, vaše misli su poprilično dosadne, lake za čitanje i preterano glasne. Ponekad mi se čini da svi u onoj tišini dok slušate nekog od predavača vičete jedni na druge, brojite ovce ili plačete za pljugom u nedostatku pauze za istu. Sva sreća je da mogu da vas utišam i pritisnem MUTE na daljinskom jer ipak je moj posao da pročitam vašu podsvest i shvatim vaše mogućnosti a to ne mogu ako se svesno derete u mislima. Uvod je manje više dosadan kod svih ali kada se malo bolje udubim ima šta i da se vidi. Podsvest je najteža za čitanje ali je i jedina koja će mi dati prave informacije o vama.

Moj posao je da čitam ljude ali to danas nisam mogao. Danas sam bio moler a juče vatrogasac. Propustio sam seansu čitanja i prva misao mi je bila da li se crvenokosa devojka u žutoj majci združila sa pametnim likom sa naočarima. Njega sam skroz pogrešno pročitao. Njegova kvarna podsvest se poigrala mnome i jedva čekam revanš. Ima tu još bisera među vama ali ne volim da pričam o knjizi koju nisam prčitao do kraja. Svakako se nadam iznenađenjima.

Malo pre sam u kadi spirao kreč sa ruku. Juče garež. I dalje smrdim na zagorelo a i jesam pomalo zagoreo. U oba slučaja hladnom vodom jer je cimerka progutala bojler. Ovaj dole se od zime skroz skupio, baš je smešan i smežuran. Sada da me pogodi neka nesreća poput kakve prirodne katastrofe i da me posle 1000 godina iskopaju vanzemaljci odmah bi upisali u tefter kako mi je mali… budžet čim sam živeo u ovakvom stanu. Ali zato imam atelje koji je bar do juče mnogo bolje izgledao od mog stana. Dok nije izgoreo. Kao što rekoh juče sam bio vatrogasac, danas moler. Onda morate razumeti zašto vas nisam prelistavao danas i molim da mi oprostite.

Moj posao je da čitam ljude a ne da pišem tekstove. To je vaš posao. Zato ga radite vredno i savesno. Za sve ostalo obratite se meni jer kako god da se okrene hteo ne hteo ja sve znam, sve mogu. Sem kada moram da budem vatrogasac i moler. Onda me ništa ne pitajte…

      Ne poznajem emocije sem onih naučenih iz filmova. Sećanja koja imam su lažna, nastala od poluistina i mašte u želji da postanem normalan, jedan od mnogih. Greška je u startu bila i započinjati razmišljanje o tome jer se sam koncept normalog menjao iz godine u godinu i uvek bio nedostžan na neki način. Jedno vreme je čak bilo zanimljivo biti drugačiji ali ni to mi nije polazilo baš najbolje od ruke. Nema svrhe ako stalno moraš da govoriš drugima kako si drugačiji i da opet smišljaš načine da to i dokažeš. Sve se opet pretvori u laž i opet si okružen ljudima koji vide samo masku koju si stvorio za njih.

Continue reading →

Za razliku od onoga na šta ste navikli, odnosno bloga koji su pisali članovi Art Boulevard kreativnog tima od danas je u funkciji novi koncept po kojem ćemo nadalje funkcionisati. Prema novom konceptu svako ko želi imaće mogućnost da učestvuje u kreiranju sadržaja na blog stranici. Ono što je neophodno jeste usaglašen rad sa pravilnikom korišćenja koji određuje tematiku bloga. Tekstovi koji će biti objavljeni na blogu moraju na neki način biti povezani sa oblastima umetnosti i kulture. To mogu biti kritke, obaveštenja, razmišljanja, detalji iz lične ili tuđe karijere kreativnog stvaraoca, zapažanja, razmišljanja, književna dela i tome slično.

Continue reading →