Protekla nedelja bila mi je pomalo naporna. Trčao sam usijanim tramvajskim šinama u želji da pobegnem od istih. Trčao sam i mislio. Razmišljao i osluškivao. Pamtio sam slike i zvuke. Hrpa papira koju sam imao pod miškom upijala je moj znoj i inspiraciju koja je curela pod naletom visokih temperatura. Nisam se zaustavljao, sem kada je trebalo da izvadim flašu vode iz ranca i nadoknadim izgubljenu tecnost. Pratio sam nove mirise. Jurio sam ka membrani, sa željom da je probijem i pređem na drugu stranu. Tamo su me čekala polja. Bar je priča koju sam čuo o njima još kao mali tako govorila.  A samo na jednom od njih, za koje niko nije tačno znao gde se nalazi, čekao je Crni Čarobnjak. Bežeći usijanim šinama krenuo sam da ga pronađem. Želeo sam da čujem njegovu priču.  “Zgužvao” sam svoje platnene patike i strpao ih u džep poput loptice od fiskalnog računa koji sam bez ikakve potrebe čuvao. Bosim nogama gazio sam oštre stabljike ječma. Poneka bi me učtivo pozdravila odsečnim ubodom, a zatim nastavila da prati strujanja vazduha, kao da se moja pojava nije ni dogodila. Nisu se ni obazirale na moje slučajno prosipanje tečnosti koju su celodnevno sakupljale unutar svog zrnevlja. Otrovni oblaci i kisele kiše su ostali sa druge strane. Nemir i nervoza spakovani u kartonske kutije na periferiji grada. Koža me više nije svrbela. Ležao sam na travi opuštenog tela i posmatrao Planine na Marsu dok sam u glavi slušao poznatu pesmu, sličnog naziva. Osećao sam da je to pravo, nikad otkriveno mesto. Maštao sam o njemu dok sam trčeći dolazio do daha. Izgledalo je baš tako. Pokušavao sam da pogledom zarobim Čarobnjakov plašt. Žmureći sam posmatrao. Nije ga bilo u vidnom polju. Osećao sam njegovo prisustvo koje je bilo sve snažnije i stvarnije. Prijatno me je iznutra golicalo njegovo šaputanje. Govorio je šumom vetra, hladnoćom planinske reke, snagom snega, toplotom Sunca i mirisom sveže pokošene trave. Brzo je nestao, a ja sam i dalje nepomično lezao. Večnost je bila jedinica vremena.

…

I dalje ležim na travi. Po njenoj boji rekao bih da se godišnje doba promenilo. Planine na Marsu mi deluju sve bliže. Zatvorenih očiju glasno brojim večnosti koje su, zaustavljajući se na kratko, prošle pored mene.

Stajanje usred Berlina tokom jesenje večeri predstavljalo mi je iz više razloga problem. Postajalo je hladno, rukavice su ostale u hostelu. Blago smrznutim rukama držim CD izdanje upakovano u providan celofan. Nemam cd plejer, a iza mene se gomilaju meseci suzdržavanja od preslušavanja youtube i piratskih snimaka koji bi svojim ne-kvalitetom narušili osećaj zadovoljstva.

► Play dugme za mene, pauza za neupućene: Steven Wilson je osnivač, pevač, gitarista i tekstopisac engleskog prog rok benda Porcupine Tree. Za neupućenije – preporuka i obavezna lekcija.

Drugi po redu album multi-instrumentaliste prefinjenog i inovativnog umetničkog duha i senzibiliteta iznova zavodi, zadovoljava i oduševljava. Svako preslušavanje donosi sa sobom novo iznenađenje. 83 minuta na 2 diska korespondiraju sa vizuelnim materijalom koji objedinjuje priču. Snažno ali nenapadno, upečatljivo ali nenametljivo, kreativno i originalno. Eksperimentalan album. Sinteza progresivnog i psihodeličnog roka, prošarana ambijentalnim zvukom sa nesvakidašnjim uplivima art roka i džez fuzije. Koristeći sličan pristup kao Robert Frip (jedan od osnivača prog rok benda King Crimson), Vilson je ovog puta okupio istaknute Engleske džez i rok muzičare. Među njima su i članovi King Crimsona koji svojim stvaralaštvom još od 70tih godina imaju veliki značaj za progresivne struje, kako svojim aktivnim učešćem, tako i kao nepresušni izvor inspiracije i uticaja. Rezultat je u pravom smislu neverovatan. Vrtlog neobičnih zvučnih prejzaža. Razglednica isprepletenih emocija. Album koji mami svojom ritmičko – muzičkom kreativnošću i instrumentalnom preciznošću, ostavljajući slušaoca uzbuđenog sa željom da čuje ono što sledi.

“Grace for Drowning” je ambiciozan projekat i jedan od retkih koji je sva očekivanja opravdao i ispunio, a svojom audio – vizuelnom kompozicijom i produkcijom prevazišao. Izuzetan kreatvan skok, sa puno energije i slobode. Neponovljivo iskustvo za svakog ljubitelja prog zvuka 70tih, eksperimentalnog izraza, a i za sve one koji bi to mogli postati. 

Biti Intergalaktički Gusar odgovorno je i ne baš svakodnevno zanimanje. Potrebno je imati “kul“ ime i pomoćnika životinjske vrste, po mogućstvu pernate.
 

Jedan od njih je bio i Ćirilo. Napustio je fakulet zbog nacrtne geometrije koja nije bila na njegovoj listi interesantnih aktivnosti. Postao je član Udruženja nezavisnih Intergalaktičkih Gusara, a nakon prve plaćene članarine i vlasnik odgovarajuće vozačke dozvole. Svog pernatog pomoćnika, mesnatog petla, bez pitanja je pozajmio od mrzovoljne komšinice spasivši ga od zagarantovanog plutanja u domaćoj supi. 

Noćima je gomilao pred sobom skice i proračune, povremeno se koristeći ogromnim čekićem. Nakrivio bi glavu pod nekim čudnim uglom pri svakom susretu sa svojom neuspelom ljubavlju – problemom iz oblasti nacrtne geometrije. Za to vreme, pernati pomoćnik ćutke je posmatrao bez ikakvog pojma o svojoj ulozi u ovom novonastalom cirkusu. Ubrzo, metalni džin u obliku lista lokvanja bio je gotov. “Metodmen“ (kako ga je Ćirilo nazvao) sa svojom posadom i neophodnim prtljagom u svemirskom špajzu krenuo je na prvo putovanje. 

Za Ćirila su ove intergalaktičke plovidbe bile pravo uživanje. Idealan beg od Zemaljskih problema i odgovornosti. Sedeći za kontrolnom tablom, u iščekivanju naleta adrenalina pri kakvom intergalaktičkom komešanju, mislio je na svoju devojku. Zvala se Ruž Na. Nije se sećao imena crne planete sa koje je dolazila. Nije se sećao ni njenog izgleda, ali je znao da je prava pametnica. I to je sve. Nedostajala mu je.

Bila je noć, a zvuk neočekivanog dolazećeg poziva prekinuo mu je tok misli. Sa druge strane čuo se jecajući i uplašen glas dečaka. Govorio ubrzano, jezikom koji Ćirilu nije bio poznat. Izvadio je iz kasete svoj Simulakrum, uređaj za međugalaktičku komunikaciju. Bio je to koristan izum koji je omogućio bolje razumevanje pripadnika različitih govornih područja u ovom nepreglednom svemiru. Dok je dečak prestrašeno nizao rečenice Ćirilo i njegov Petao užurbano su zakopčavali svoja svemirska odela, a “Metodmen“ urlao svom snagom pod punim gasom.

Suljpatron, planeta smeštena na udaljenom kraju galaksije, bila je u opasnosti. Ćirilo je bio jedini gusar koji može spasiti preživele. Nemilosrdno stvorenje, Zmaj Salatin, svakog dana hedonistički je usisavao život iz stanovnika. Halapljivo je proždirao sve pred sobom, a naročito crvene minerale paradajza, koji su bili od velikog značaja za opstanak života na Suljpatronu. Nije poštedeo ni poslednje zalihe paradajza, hermetički upakovane u posebne džakove, smeštene u još posebnijim skladištima. Svaki novi Zmajevi zalogaji, od kojih je bio krupniji, ubijali su hiljade stanovnika. Gušili su se i nestajali zajedno sa svojim jarko crvenim tenom, koji je postajao sve bleđi. 

I Ćirilo je stajao bled pred prizorom pomahnitalog Zmaja kome je niz vrat curela reka paradajz soka. Bio je zbunjen i neiskusan u ovakvim situacijama. Pokušavao je da se seti šta bi njegov omiljeni Superheroj uradio u ovom trenutku. Međutim, omiljenog Superheroja nije imao. U svetu iz kog on dolazi priča o čoveku u šarenim helankama koji spašava svet je ništa drugo nego mit. Okrenuo se i uskočio u svog “Metodmena“. Udžbenik iz nacrtne čekao ga je na stolu, kao i nada da će ga primiti nazad. 

Hodao sam pomalo neuglednim hodnikom oronule zgrade. Mrak je zavodio senke koje sam nosio na sebi, proždirao one koje su ostajale van mog vidnog polja. U rukama sam čuvao neravnine zidova koje bih dotakao kako bih u momentima zamračenja ostao na svom kursu, koji mi čak nije ni bio poznat. Pomislih da ovako izgleda put ka lavirintima ništavila. Osećao sam miris sa kojim me svakodnevnica još uvek nije upoznala.

Bez kucanja sam otvorio vrata. Zatekao sam je unutra. Očekivala je moj dolazak. Crvena košulja, leđima okrenuta, stajala je na sred sobe. Iza šavova muškog kroja nazirala se geometrija ženskog tela. Vešto je skrivala svoj lik iza kragne. Moji pokušaji da se nađem ispred nje završavali su se neuspehom. Svaki je bio poput izgubljene bitke na ratnom frontu. Uvela me je u nešto što se nije moglo nazvati sobom, jer to zaista nije ni bilo. Pokušavao sam da odgonetnem taj, naizgled beskonačan prostor prožet redovima slova, nasumično poslaganih reči, linija i crteža. Ostavljala ih je kao trag iza sebe, dok je u ritmu svog hoda stvarala nove, ispred. Posezao sam za njom kao za neuhvatljivom željom, nedosanjanim snom čiji kraj želim spoznati ili noćnom morom sa kojom želim da se suočim.

Zaustavila se i okrenula. Još uvek ne otkrivajući svoj lik i boju glasa, pružila mi je na dlanu vreme koje mi je bilo potrebno. Zbunjeno sam se okretao i osluškivao. Posmatrao sam mrežu reči i slika prožetu zvukom koju mi je poverila sa, meni neshvatljivom dozom poverenja. Nalazio sam se u svetu njenih želja, ideja i sećanja iz koga nisam želeo da pobegnem. Slagao sam reč po reč. Rečenice su dobijale smisao. Provlačio sam ih kroz bezbroj slika koji je kolao oko mene, probijajući se kroz maglu sačinjenu od tihih  tonova. Vajao sam i oživljavao kadrove. Svakim novim potezom, spontanim a opet promišljenim kao u dobroj partiji šaha, osćao sam teksturu njene košulje. Bila je sve bliža. Kroz grubu tkaninu dopuštala mi je da osetim sve ono što je skrivala – svoje slabosti i nežnost. Postajala je sve stvarnija. Opipljivija. Kao da je duh koji je kolao tim bićem dobijao svoje materijalno obličje. Pokazala mi je svoj lik. Sela je na pod, a ja sam je sledio.

Sedeli smo jedno naspram drugog. Ne znam koliko je vremena proteklo u tom međuprostoru gde sekunda nije bila jedinica vremena. Neprimetno je iščezla, a ja sam ponovo udisao izduvne gasove motornih vozila na Bulevaru. Nisam prestajao da mislim na susret sa Crvenom košuljom. I dalje nisam siguran da li je to bila realnost ili samo još jedan momenat budnog sna. Odložio sam tek pročitan strip na okrznut drveni stočić pored kreveta. Potražiću je sutra…

Bio je Žderač Mozgova. A uz to, jako iskusan. 
 

Radio je u preduzeću – jako uticajnom u mehanizmu Sistema, na samom vrhu…reklo bi se. Niko sa preciznošću nije znao šta se tu tačno radi, osim što se svakodnevno proveravao kvalitet specijaliteta domaće kuhinje. A momak je bio vredan. Nada zanata. Višegodišnji dobitnik titule najboljeg Žderača mozgova. Žderač na lokalnom nivou. Smešila mu se internacionalna karijera, još uvek bez cinizma i preteranog sarkazma. Samo se smešila, zavodljivo i pomalo hipnotišuće. Za to vreme uporno je trenirao, gledajuci Švarcenegerov poster na zidu svoje jazbine.

Umesto kiše, to jutro su pljuštale nove vesti. Grmeli su radio prijemnici. Talas ljudi koji se vere na gomilu sveže štampe pretio je da proizvede kakav uragan, možda i koju morsku pijavicu kao nuspojavu prethodnog slučaja. 

Sive mase više nije bilo. Fabrika je naprasno prestala da radi. Čitave generacije biće uskraćene za svoju dozu ove vredne mase bogate genetskim materijalom, raznoraznim kiselinama i ostalim jedinjenjima, ćelijama i snažnim impulsima. Opala je potražnja. Bašte su presušile. Kvalitetno seme sve je ređa pojava. 

A mladi Žderač, zanatlija u usponu, lutao je beznadežno ulicama. Kopao je po kontejnerima, po parkovima. Tražio je i najmanje ostatke dobrih vremena, samo da na trenutak pokvari sliku koja je već danima stajala pred zamućenim očima. Glad ga je proždirala. Čak ga je i sopstveni mozak (ako ga je još uvek imao) halapljivo proždirao. Opipavao je, poluslep. Ali impulsi su utihnuli. 

Bio je Žderač Mozgova. A uz to, jako iskusan. Sklupčao se na klupi. To malo lica što mu je ostalo pokrio je sasušenim dlanovima i zaplakao. Bio je Žderač Mozgova u svetu gde mozgova nije bilo.

Bio je to samo san. Kao u nekoj popularnoj seriji sa već pomalo kliše tematikom pojavili su se, naravno, Zombiji. Svojim razjapljenim čeljustima proždirali su svaki hodajući komad mesa. Ljudi  su u panici. Pakuju samo najpotrebnije – šminku, fen i peglu za kosu (kako ću bez tih pomagala raščupan pred zombije), poslednji broj omiljenog časopisa – neki ženski sa užasnim savetima ili čitav opus Plejboja, plišanog medu, album sa svim porodičnim slikama poslednje dve generacije, zaostavštinu od pra-pra bake smeštenu u izrezbarenu drvenu kutiju ili ‘pak omiljenu konzolu za igrice (iako struje u gradu uskoro neće ni biti pa je ta ista konzola potpuno neupotrebljiva). Kolone automobila formiraju se preko flimski najpoznatijih, da ne kažem mainstream, mostova. Usled gužve, nervozni ljudi sa cegerima na leđima izlaze kroz prozore svojih automobila gazeći po haubama onih koji se nalaze u čitavim redovima ispred, hitajući ka najbližem mogućem skloništu – kakvoj pustoj livadi, do pola obrađenoj bašti, napuštenoj kući ili seoskoj birtiji, šupljem stablu u koje bi stala  čitava porodica sićušnih Hobita pri slučajnom susretu sa kakvom spodobom iz Zemlje Središnje.

Za razliku od ovog, a i drugh sličnih scenarijia, Zombiji su evoluirali – postali su pametniji ili su samo shvatili koliko je iz serijala u serijal čovečanstvo predvidljivije i krajnje nekreativno. Na snagu je stupio Zombi post. Uskršnji ili neki drugi – oni su se odrekli krvavog, od nemorala ucrvljalog ljudskog mesa kome je pretilo raspadanje usled nestašice Koka-kole i  ostalih proizvoda čiji je šećer delovao kao eliksir života na savremenog čoveka sklonog raznim oblicima zavisnosti. Zombiji su jeli autoputeve. Gužve u saobraćaju nije bilo. Mesta sa najvećom matematičkom verovatnoćom za odigravanje takvih aktivnosti bila su u deficitu. Zombiji su proždirali asfalt, svom snagom punili su svoje želudce, povraćali do pola svarene ivičnjake na obližnju deponiju ispod nadvožnjaka i nastavljali dalje, do kraja. Bio je to mali korak za jednog Zombija, ogroman zalogaj za čitav Zombilend. Bilo je u početku problema sa varenjem, gorušicom, ali vremenom su se navikli i sve je išlo kao podmazano…flekama od motornog ulja. Nakon predjela od trotoara, supe od jednosmernih ulica, prvog glavnog jela u vidu ulica prvog reda sa rendanim magistralnim putevima stigli su i do glavnog specijaliteta – autoputeva na sprat. Čelična konstrikcija narandžaste boje nosila je asfaltirane trake koje su bile milostive prema našim vozačima, (ovog puta igrom slučaja zarobljenih u kućama), i dozvoljavale dostizanje brzine veće od 100km/h. Sa strane, leve i desne, na krajevima svake trake nalazila se po jedna pokretna platforma – automobilski lift – koja je služila za prelazak automobila na naredni nivo. Oduševljeni Zombiji verali su se po čeličnim stubovima konstrukcije poput majmuna koji željno iščekuju novi stadjum evolucije s obzirom na to da im je sve već postalo poznato. Svojim zubima, ili nečim što se tako samo moglo nazvati, glodali su asfalt razdragano kao bebice koje zvaću parče neke gume u sred procesa poznatog kao “raste mu / joj prvi zub“. Presecali su veze, kidali čeličnu užad koja je nosila čitave puteve, mostove. Menjali su scenario koji je svima nama sa raznih TV programa bio uveliko poznat – toliko poznat da je jedina stvar kojoj je služio bila izazivanje nagona za povraćanjem u cilju olakšavanja muke usled velike količine alkohola unete u organizam petkom uveče. Bila je to neka nova vrsta Zombija – kreativna, pomalo avangardna, sklona prelaženju iz krajnosti u krajnost. Odricali su se mesa zarad asfalta, kako bi na to isto meso što lakse nasrnuli , sa uživanjem i bez bojazni da će ukusni zalogaj na svoje 2 noge ili 4 točka odlepršati u neku šumu, sakriti se u šupljem stablu, nekadašnjoj štali, koritu sasušene reke, ostacima masovne grobnice ili tome slicno.

Zasmetala mi je buka koja se širila napolju. Zatvorih prozore, navukoh na njih drvene kapke kako bi prizor halapljivih Zombija i uspaničenih (još uvek) ljudskih bića zaobišao moje vidno polje. Vratih se igrici i prelaženju trenutnog nivoa. Vodm svog heroja kroz bitnu misiju. Ostao mi je jos samo jedan kvest do narednog stepena razvoja rase i klase mog ponosnog ratnika. Moram požuriti dok Zombiji nisu prešli na strujne dalekovode.

Bio je to samo san. Bar mislim da bio. Ulice su tihe jutros. Mnogo tiše nego obicno…

Bog je Astronaut. Vanzemaljac je Bog. Vanzemaljac je Astronaut. Stoga, Astronaut je Bog.

U stvari… Idemo ponovo.

Bog je Astronaut. A čak 4 Astronauta sinoć je sletelo u svom neoštećenom svemirskom brodu u prostranu, zatamnjenu halu nakon uspešnog prolaska kroz sloj atmosfere koji je zaštitnički nastrojen prema našoj loptastoj postojbini, štiteći je od svega što bi nam slučajno ili ne “palo sa neba“. Uzmemo li u obzir masu, ubrzanje i ostale parametre – možda bi za nekog to čak bilo i kobno, zar ne?

Continue reading →

[Crna Rupa je živo biće, guta planete, a od Mrvica rađa nove svetove. Ona je Kraj, tvorac Početka...]

Uzbudio ju je sopstveni gnev. Vlažnim jezikom oblizivala je tu loptastu, iznutra užarenu masu. Halapljivo ju je proždirala pogledom dok je sporim pokretima jezika palacala po kontinentima. Hedonistički je uživala u ukusu njihove kore, pila je njihove sokove, prepuštala se ljutini. Užarena lopta polako je počela kliziti niz vlažan mišić, probuđenog iz stanja dugog mirovanja.

Continue reading →

Jedna Crvena za raspoloženje. Dve Roze za sve Vaše probleme. Plava samo za dečake. Žute za sve pešake. Narandžaste za devojčice prave, a i za one koji se sa nama šale. Malo Zelenih za sve one koji poroke vole, Bele za Vas što volite do zore. Jednobojne, šarene, pune ili prazne – nudimo za sve Vas razne. Od Crne do Bele, velike ili male – brzo i lako kao od šale. Duguljaste, prave, krive ili oble – za svakog po nešto smućkaćemo vešto. Nekom danas, a nekom sutra – isporuka brza, ne treba vam vutra.

Continue reading →

Slatkasto- zavodljiv miris indijskog štapića. Ukus kvalitetne cigare (poslednji put zapaljene u doba finansijskog blagostanja) čije note ostaju u tragovima nakon gutljaja hladnog piva. Pena koja mazi osetljive kvržice čula ukusa duž celog jezika golica nepca poput slapova koji lome svoju anatomiju boreći se sa nizom malih, ali i dalje snažnih stena. Još jedna Fibonačijeva spirala oblikovana u oblaku dima, dok u krilu leži pozajmljena akustična gitara.

Continue reading →