1. Prvi probni pilot vremeplova

1. Nekoliko koraka pravili smo pre uzletanja.
2. Nekoliko strašnih i uznemirujućih misli skupljalo se i pritiskalo našu dobru volju. Nismo se nadali boljem, a želeli smo više. Pitali smo se da li ćemo videti pramen straha na očima i ustreptale zvezde bez sjaja. Da li ćemo posle tolikog napora, okrenuti leđa svojim idealima. Zamišljali smo nekakve duhove sadašnjosti preobličene u spodobe budućnosti. Ono bolje sutra čekalo je da bude otkriveno. Ne znajući gde, nismo znali kako, ni u koju zonu idemo, da li sumraka ili svetlosti. Znali smo samo da želimo da joj vidimo lice. Naš progon u budućnost bio je spreman i sve vreme željno iščekivao ono da i konačan beg tamo negde.
3. Sam put kroz pore vremena bio je  bez većih poteškoća.
4. Blage turbulencije su se osećale s vremena na vreme, međutim, onakvi željni saznanja i rađanja novog, bili smo spremni i na veće žrtve. U nekim trenucima, gubili smo dah, konrolu nad pokretima i jedino čega bismo se sećali bila je crna rupa u mislima, ništavilo što nagovešta da posle ničega dolazi novo nešto. To je bila naša karta za dalje. Savršeni proračuni odveli su nas do otkrića nade, a savršeno stanje nemirnog duha do odraza sveukupnog čovečanstva. Sadašnjost je pružala krah. Naš  um u jednom trenutku postajao je izuvijan i prazan, a u sledećem prepun informacija, nekog čudnovatog mira, sa blagim zaboravom na  prošlost. Samo smo osećali i puštali vremenu da nas vodi dalje.
5. Sleteli smo posle nešto vremena.
6. Nismo mogli da budemo određeni koliko je prošlo.  Kretali smo se kroz godine, a tražili su da izmerimo minute. Kasnije smo saznali da je put trajao nekoliko stotinki. Kako smo izašli iz virtuelnog vakuma, i stupili na tle budućnosti, osmesi su krasili svaki pedalj našeg bića. Jedan korak načinismo i osetismo upliv energije, one što okrepljuje izmoreni duh i od tame svetlost čini.
7. Gledali smo ljubav, sklad, mir i spokoj na licima ljudi . Nije bitno koji deo sveta smo posetili prvo, važno je da je na svakom bilo isto. Vladala je jednakost, ali ne ona usiljena i politički premerena, već čovečja, onako kako to i dolikuje jednoj jednakosti. Sada  pogledajte svoju okolinu, i ukrasite je idealima kakvi se samo u snovima javljaju i dobićete tle na koje smo bili pristigli. Gazili smo vazduh, a na travu dole gledali smo sa čuđenjem.. Levitirali smo, da , bilo je moguće. Ugledali smo iznenada šarena energetska polja , na određenim mestima, koja su tu po matematičkim formulama i fizičkim proračunima bila postavljena i emitovala energiju našega Sunca. Kolone automobila nisu uništavale zemljište, nije bilo potrebe graditi rogobatne mostove, pruge, poprečne prelaze, svaki automobile bio je stvar prošlosti odnosno naše sadašnjosti. Vrlo smo ostali zabezeknuti kada ugledasmo energetske balone u kojima su ljudi putoval. Kasnije smo ,od meštana saznali , da je svaki balon poprimao boju aure čoveka koji bi ga koristio. Takvo kretanje odvijalo se neometano, zvuk sirene nije postojao, baloni se nisu sudarali, oko sebe gradili su malo zaštitno polje, koje je odbijalo svakog potencijalnog uzurpatora. Zemlja je namenjivana životinjama, izumrlim vrstama, oporavku flore i faune. Tadašnji molekularni biolozi, psiholozi, filozofi, zoolozi, udružili su snage i otkrili epohalne stvari. Vrlo jednostavno, ali isto tako, vrlo komplikovano zamućenim umove sadašnjosti. Naime, energetski sastav flore i faune, vrsta koja su bezbrižno uveseljavale tlo, bio je ključan za razvoj energetskog sastava čoveka, daljih prirodnih i društvenih jedinica. Ukoliko bi došlo do promene boje aure bilo kog živog stvora, a jasno je bilo uočljivo, takav slučaj zahtevao je podrobno ispitivanje uzročnika. Centar negativiteta u obličju živog stvora, lečen je letenjem kroz polja superpozitivnog impulsa. Takve pojave, uznemirijuće i alarmante predstavljale su strah od povratka na staro. Granice, kao fiktivni antropološki pojam, prestale su da koegzistiraju u svetu svega i svih.  Nije bilo moguće podeliti zemlju na parčiće, pripadala je svima osim ljudima. Čovečiji je bio vazduh, osećali su se privilegovanim što crpe energiju od drugih bića. Kuće nimalo nisu ličile na naše kuće svakodnevnice, pune čvrstog temelja, našeg znoja i besmisla. Pravljene su od materije pozitivnog impulsa, nekoliko metara iznad zemlje, naizgled male, vrlo neudobne, a kada uđete u njih, prema vašim pomislima prostorija bi se širila i modifikovala. Svaki dan bio je nov i pun uzbuđenja. Društvenog sistema, zakona, banaka, nepredvidivih prostorija smrti ljudskih duša nije postojalo. Oformilo se jednoglasno mišljenje čitave kosmičke zajednice.
8. Nekoliko koraka očaja pravili smo pri povratku u danas.
9. Nekoliko strašnih i uznemirujućih misli skupljalo se i pritiskalo našu dobru volju. Nadaćemo se nedokučivom boljem, a živeti u očajnom sada.

Детињство Крсте Пепе

„Чинило ми се и да сам и старог професора и баку под мартовским сунцем и деду који броји своје године и успаване возове и Крсту Пепу- негде већ видео. Тек касније сам приметио да детињство Крсте Пепе веома личи на моје детињство.“[1]

      Песма Детињство Крсте Пепе припада аутобиографском жанру. Писац, Милован Данојлић, признаје да је песма сам одраз његовог живота.  Како бисмо подробније разумели сам контекст песме и са више књижевних и ванкњижевних аспеката приступили, неопходно је имати уплив у живот писца. Имао је врло тешко детињство, строгог, престрогог оца, много браће, мајку подређеној патријахалним нормама. Нижу гимназију завршио је  Љигу, месту удаљеном седам километара од његовог села Ивановци. У седамнаестој години одлучује да побегне од куће у Београд, где је три године продавао новине и живео свуда и нигде. Сналазио се сам, без ичије помоћи, и сматра да је тај период био пресудан за његово стваралаштво. „Када сам био мали, чинило ми се да сам препуштен на милост и немилост одраслих који су ме окруживали. Кад год би ме неко увредио, или незаслужено истукао, или понизио, осећао сам се као жртва неке тешке незаконитости. Маштао сам о једном закону који би штитио децу. Нешто од тих маштарија ушло је и у овај шредмет „Дечијег законика“ , који ви, децо, када порастете, треба да проширите и допуните“. [2] Вечита усамљеност и отуђеност од одраслих током детињства нашла је свој кутак у литератури за децу.

Nekoliko, poslednjih kapi na dnu.

Prozirno,  stoji ispred, ceka. Dva pogleda sijaju za jedno. Dva pogleda uvlace ih. Pokusavaju da zgaze ono ispred njih, sto preseca put ka drugima. Sto unistava most ka otvorenom nebu. Ne mogu da zgaze gordo ”Ja” . Ne uspevaju zaustaviti unutrasnje bitke. Kapi stoje, i dalje odvlace paznju. Njihova usta suva, njihovo telo zeljno, a duh preumoran. Pokusavaju ustati, noge klecaju. Jos jedan pad, opet su dole, opet su sami, opet su bacili senku na svoju buducnost. Lica presvucena ustaljenom grimasom. Jedan izgubljen pogled, usta stegnuta, telo u grcu. Ona prepustena njemu. Ne zna za bolje, ne zna za drugog, veruje samo njemu, veruje iako je nepoverenje razdire, suprostavlja se sada kao i pre. Pali borac za veru. On razuveren da ista moguce je. Dve kapi podeljene premalo za oboje, previse za jedno. Uzima posudu, pruza je, primace njenim ustima. Odbija blagim pokretom glave. On uporan, i dalje joj nudi. Vremena nema, mora da se iskupi. Nece biti dovoljan ni ceo sledeci zivot. Kako sada da kaze da voli? Kako sada da prizna sve sto nije mogao kada bilo vreme je. Kako da presvuce proslost u bolju sadasnjost? Odlaze posudu. na isto mesto. Ona privlaci oba pogleda. Oba u pogresnom smeru. Hvata je za ruku. Steze je. Hladna je. Ako budem zamislio jezeo, seticu se tvojih suza.

Ako budem zamislio veliku, prostranu dolinu seticu se tvog bica. Ako budem zeleo da te dozovem, pogledacu Mesec, znacu da ga i ti gledas.  Pruzicu ti ruke uzvika, i necu se zaustavljati dok mi i ti ne pruzis svoje. Uzima posudu, nakrivljuje je, gleda kako klize i padaju na dno, upija ih susna zemlja.

Plasis li se?

Da.

Kasno je.

Mozda i nije.

Kasno je cak i da razmisljas o tome.

Sta dalje?

Cekaj.

Ubija me vreme.

Ubijas sam sebe. Ne spustaj glavu. Idi dalje. Kreci se ka odgovoru.

Ne smem.

Slab si.

Cuti! Ne mogu… Nestani.

Slab.

Idiiiii…

Slab. Slab. Slab. Slab. Slab.

Pusti me!!!

Slab! Preslab.

Nisam!

Dokazi! Cutis? Ne mozes da opovrgnes.

Glas u njegovoj glavi titnjao je. Ponavljao. Gusio ga. Razbuktavao gnev. Bio je nemocan. Kao i uvek, bio je sam. Stajao je na litici pokraj reke, one iste koju je sanjao. Posmatrao je. Bila je udaljena. Predaleko. Odmicala je svakim treptajem. Rusila se. Pogled mu se zamagljivao. Jedan korak ka njoj blize, bio bi korak ka padu.  A on? Stajao ukocen. Budno prateci da je ne izgubi. Zeleo je da je isprati dok mu prasina ne ispuni vidik. Dok mu se oci ne napune suzama. Onim bolnim crvenilom sto podseca da je kraj tu. Ostaci nekadasnjeg sveta sada su lezali svaki za sebe.

Navika

Kazu da je sreca dostizna svakom. I malom. I velikom. Ruznom. Sakatom. Glupom. Geniju. Kazu da smo svi srecni, ali toliko naviknuti na nju da je vise ni ne osecamo. Navika?

Sedeo je duboko zavaljen u fotelju, u maloj, oronuloj sobi.

U njoj krevet, stol, stolica, regalal i televizor. Gledao ni u sta. Zamisljen. Raskolacenih svetlo plavih ociju. Naboranih kapaka. Gustih, crnih namrstenih obrva.Upalih obraza. Tamnog, pozutelog tena od cigareta.Uvlacio dim po dim. I dalje je cutao. I dalje je sedeo. Pusio. Oko njega novine, prljavi tanjiri, skoreli od hrane, viljuske. Blatnjave cipele ispod kreveta. Pepeljara na krevetu, rasut pepeo po podu. Razbijena cinija na stolu. Zidovi „ oslikan i” tragovima krupnih,krivih prstiju. Jedini pokret koji je napravio bio je uzimanje jos jedne cigare. Na rukama oseti prijatan dodir. Crna, poveca buba poce mu gmizati, penjuci se polako preko saka, dolazeci do lakta. Nije reagovao. Obuzet tisinom. Svestan mira koji je pronasao. Gmizanje oseti na vratu. Bilo je prijatno. Blago. Trepnu. Stize do usta. Ulazi u njih. Nekoliko pokreta zubima, i nije je vise bilo. I dalje je osecao njeno prisustvo. Prekinu tisinu jecajima. Rukama zakloni lice. Talas iznemoglosti se sirio kroz telo. Sta sad? Kako da krene? Kako da pocne? Kako da se povrati? Probudi? Opet stane na noge? Nijedan odgovor nije pronasao unutar tog izbledelog duha. Znao je samo da mora. Znao je da nema povratka. Ako stane, znao je i to… Miris trulezi sirio se. Zapljusnuo cula nemilosrdno. Odjednom. U svom najjacem obliku. Shvatio je. Vise ih nikada nece videti. Jedina jasna misao. Baci pogled na nozeve, razbijenu cinuju, prljave case, viljuske, tanjire. A onda ugleda cipele. Blatnjave, isprskane krvlju. Zanemi. Spusti glavu u krilo. Tisina. Mir. On. Cupao je kosu. Vlas po vlas. Vristao. Pokusavao da spere sve sto je uradio. Nikada nece popraviti nijedan deo iz tih pola sata. Trenutaka oslobadjanja svog najgoreg  „Ja” . Cuje krike. Vidi ta izmucena lica. Oseca njihov bol. Pamti sve suze. Sjaj izgubljenog pogleda. Poseze za nozem. Gleda ostricu. Lize krv sa nje. Ukus gorak. Odlaze ga pored sebe, ali ne skida pogled. Pilji. Neznim pokretom ruke prelazi preko. Tu staje. Cuti.                

Pozdravlja tihe patnje, pridruzuje se velikim.

Temelji mog sveta

Secam se.

Sedeo sam u ucionici. Gledao u svesku. Zvrljao. Pokusavao da nacrtam savrsenu devojcicu. Poceo sam od kruga u koji sam umetnuo jos dva, manja. Ispod njih linijicu, trebala je da podseca na nos, i jos jednu za usta. Dodao sam kosu. Ravnu. Uredno svezanu u rep. Obukao u leprsavu, zutu haljinicu sa crvenim cveticima. Kada sam zavrsio, nekoliko minuta nepomicno sam je posmatrao. Ona me nije osudjivala. Gledala me je tim smedjim ocima. Nije pobegla kao svi. Ostala je da bezivotno krasi korice mog napustenog sveta. Mogao sam da je obrisem, i nestala bi. Njeno postojanje lezalo je u mojim rukama.

Continue reading →

Bila je od cokolade.
Mama se potrudila. Pola dana je utrosila na pravljenje. Secam se svog osmeha, uzbudjenog lupanja srca. Iscekivanja.Vatre u stomaku. Osecaja vaznosti. Uzimanja svecica.. Za nekoliko sati zamislicu zelju, i ugasiti ih. Svi ce aplaudirati. Poljubiti me. Zagrliti. Po prvi put oseticu se bitnim u njihovim zivotima. Niko nece ni obratiti paznju na malo siromasniju zabavu.
« Mama, koliko je sati ? «
« Pet , duso» , pogledala me je sazaljivo.
« Ali mama, rekao sam im da dodju u 4 !» , suze mi se napunise, a grlo poce stezati, svo uzbudjenje od pre nekoloko minuta isceze. Mama je nesto govorila, nisam je ni slusao. Valjda je rekla kako su se zabunili, i mislili da treba da dodju u 6, i da sada verovatno biraju poklon za mene. Mozda su dva koraka od stana, i ako zazvone, i vide me uplakaknog, uplasice se. Dala mi je maramicu. Obrisao sam suze.

Continue reading →