Vraćam se od drugarice, bila sam na kafi. Pričale smo o njenom budućem venčanju na kojem ću biti kuma. Pričale smo o našim karijernim planovima i ciljevima, kao i dosadašnjim 

uspesima. Pričale smo o tome kakve smo kao osobe, šta nas motiviše, šta nas koči. Upoznavale smo jedna drugu iznova, a i svaka sebe kroz razgovor, po ko zna koji put, uz kafu.

Bilo je dovoljno da mi se nasmešiš…Grešiš, oh kako grešiš kada kažeš da sam jaka… A suza svaka govori suprotno sada. U noći ovog utihnulog grada dozivam te ja. Da, dozivam… Ali ne želim da čuješ moj krik, želim da samo tvoj lik mi se javi, da kaže da biće dobro sve. Kako bole, oh kako bole slatke reči te, koje si mi govorio… Zašto? Zašto si se stvorio tada kraj mene, niotkuda, moj izvoru greške i bluda, rano moja prekrivena solju? I naći ćeš bolju, znam, naći ćeš drugu, i sa njom ćeš deliti sreću i tugu, onako duboko, kako znaš… I celog ćeš sebe da daš, stvorićeš neke priče nove, ostvarićeš snove… To sam i htela. Takvu sudbinu za tebe želim, dok telo podrhtava jer te gubi… Ljubi! Iz sve snage ljubi, a moja će hrana biti što prva sam istkala u tebi te niti… Zajedno smo učili kako se stiže do druge duše, korak po korak, dodir po dodir, rana po rana otkrivena… A postaću samo sena, iako sam mogla biti žena koja će uz tebe stati, ljubav ti dati, sa kojom bi imao decu i dom… Ali nećemo više o tom, jer rekli smo sve, napravili izbore. Sad pođi, mili moj, a ja ću gledati korak tvoj, kako sporo mojom ulicom odmiče… Neka te moja sena ne spotiče… Ali ponekad samo, u noći, ako budeš tužan ili ljut, pronađi do moga glasa put, jastuk nek' poprimi oblik mojih grudi… I na njima malo budi, pusti da pritisnem ti glavu nežno, poljubim u čelo, biće celo šapatom smirim i poželim ti slatke snove… I kad sutra kreneš u pobede nove, reci suncu da smo noćas zajedno snili i da je tako divno što smo se jedno drugom dogodili.

Hvala što si dozvolio luckastoj glavi da se na tvojim grudima odmori, a haotičnim mislima pružio red. Hvala što si žedne usne napojio i umirio, a srcu vratio njegov prirodni ritam. I hvala što imaš dodir koji daje baš onoliko koliko mogu i želim da primim. Hvala što si ponudio oslonac kada je vetar pretio da će me odneti. I što si stavio svoje srce na moj dlan sa poverenjem da ću ga čuvati i nahraniti. Hvala što si bio moj kralj, a ja tvoja kraljica, i što smo na trenutak osetili večnost. I hvala… što si posle svega otišao kada mi je bilo najteže da te pustim.

Od tog dana reka čuva bistrinu tvojih očiju.

Kad koračam po travi, golica me mislima o tebi.

Svaki povetarac miluje kosu tvojim prstima, a šum lišća me naježi tvojim šapatom.

U letnjim noćima odjekuju zvuci naše čežnje, i svakim se jutrom iznova rastajemo…

Kada bi jagodice tvojih prstiju zalutale do mojih obraza, i dugo, dugo tonule u kožu…na tim šakama bih sanjala. Kada bi tvoj dodir klizio do mog struka i tu se zaustavio, i vreme bi tog trenutka stalo. Da mi je da ne moram da se sklanjam od tvojih plavih očiju i potpuno osetim kako prodireš u mene pogledom…

Koliko puta sam samo poželela da nežno pomilujem tvoje usne svojim… dok mi se dlan zadržava na tvojim grudima… Da ti prođem prstima kroz kosu dok mi ljubiš vrat… Da čujem izbliza kako dišeš, i da u istom ritmu dišem i ja… Da mi šapneš nešto obično, najobičnije, da osetim boju tvog šapata…

Da mi je da probam ukus tvoje kože, i da nam se mirisi spoje… Da se šćućurim na tvom ramenu i posmatram tvoj osmeh… Da ti priznam neke lepe istine i stvorim neke nove snove… Da te okupam željom i mazim dok ne svane…

Ova želja je rođena. S vremena na vreme, ona se hrani, raste. S vremena na vreme stoji. S vremena na vreme guši. Ponekad izaziva osmeh, ponekad strah. Ponekad je bleda. Ponekad melodična.

Ova želja traži da postoji. Ja je krijem, nekad mazim, nekad potiskujem. Nekad zaboravim. Često osetim. Nekad me uspavljuje, nekad me budi. Nekad me trza, a nekad uljuljkuje.

Ta želja je otrov. Ta želja je radost. Ona je nemirna, šarena. Nekad je okretna, nekad posrće. Želi da se bavim njome.

       Tinja, pa se gasi.

       Bukne.

       Gori.

       Živi.

       Umire…

      Ostavlja trag.

-Stalno negde žuriš. Gde ćeš? Gde si pošla? Stani malo, sačekaj. Smiri srce. Mnogo jako lupa. Diši. Budi u svom telu.

-Propustiću nešto… Nešto će se dogoditi. Ne smem da stanem. Moram da radim. Moram da idem… da se bavim nečim.

-Dobro, dobro… Ali, stani malo. Samo malo. Slušaj. Vetar. Život.

- Nemoj, nemoj, nemoj mi to raditi… Moram biti na oprezu. Žurim…uh, žurim… Štaviše, moram da trčim. Eto, zbog tebe sad moram da trčim.

- Nemoj da se ljutiš. Daj mi ruku… Drhtiš. Budi mirna.

- Drhtaću još više. Ne smem.

- Pst…Drhti.

- Plašim se…

- Oseti strah.

- Gleda me…

- Pogledaj i ti u njega.

Oseti smrt.

Oseti život.

Sa tog mesta, nastavi gde si krenula…

U tebi skriveni sjaj detinjstva 
I opreznost odraslog coveka,
Zvezdana noć
I realnost običnog dana,
Siguran pokret
I drhtaj slatke žudnje,
Nežnost u ophođenju
I drskost svežeg ukusa.

Ti uzvikuješ šapatom,
Progovaraš ćutanjem,
Snevaš na javi,
Prepuštaš se opiranjem.

Imaš mozak u srcu
A srce na dlanu.
Tvoje reči vihor nosi,
Od tvojih misli more se talasa.

Tvoj znak je nedokučiv 
U svojoj prozirnosti
A dah ledeno vatren
Putuje nepomično.

Jednobojan si u mnogo nijansi,
Pomeraš planine ali ne i brežuljke.

Tvoj osmeh crta tugu
I kroz smrt – ti dišeš…

Potraži me u iskri sna

kroz ovu noć dok budan ploviš

demone svoje duše loviš

dok ne stigneš do samog dna…

Potraži me u iskri sna.

Continue reading →