Da sam buba,bila bih svitac. Drugačija od svih ostalih buba, ona koja umesto straha izvlači ushićenje iz ljudi. Polutajanstvena, poluotkrivena. Bez buke i pompe a više nego primetna. Retka a vesnik lepog vremena i leta. Dopadljiva deci,nostalgična odraslima.

Gde ste nestali svici?

…

Isto kao što treba praktikovati posmatranje bez osuđivanja, tako isto bi trebalo trenirati i šetnje u samoći.

Dobro je da je tako,to mi daje nadu da šanse ima. Treba samo biti dovoljno hrabar i otvoriti um. Verovati da uvek postoji i postojaće nešto iznad nas samih. Možda je svako od nas zapravo Bog. Bog svoje sudbine i svog života. Jedini Tvorac onog što jeste i onog što će biti.

…

Naredne noći nestrpljivo sam očekivala da svetlost sveća zamre u našoj kući. Sačekavši još koji trenutak, pažljivo siđoh starim stepenicama,prođoh kraj ruža u dvorištu i stegnuh kvaku od vrata podruma gde beše čuvan moj bicikl među nekom porodičnom starudijom. Otac mi ga beše kupio prošle godine u Pizi želeći da mi pokloni tračak razonode. Stoga,oprezno izvezoh bicikl i podižući kraj haljine, obrtoh pedale u pravcu ciljanog, jezivog mesta..Nebo je navlačilo nespokoj i kiša poče da pada. Osećala sam svaku kap koja je prodirala i uznemiravala moju krhku, putenu kožu. Podmukla glad podseti me na miris čokolade iz naše kuhinje. Kako se mrak stravično osmehivao pokazujući svoje pokvarene i zle zube, odlučih da ubrzam i stigoh pred gvozdenu grobljansku kapiju. Nikoga ne beše. Pokušah da je odškrinem i ona ispusti škripav, prodoran zvuk. To me prestravi zbog mogućnosti da budem otkrivena ali me žar za otkrivanjem istine o đavoljim tikvicama nagoni da krenem dalje. Blato i bare isprljaše mi cipele dok se huk vetra poigravao sa kapijom unoseći mi nervozu i strah. Na sve strane behu iskopine ili pak brdašca zemlje, polurastopljene kišom. Poneki komad kamena virio bi iz sve te mešavine čađi,crnila i prljavštine i kao da se grohotom smejao što se jedini održao pod prekom rukom pape Bonifacija. Začuh nekakav zvuk. Tanani i oštri tonovi dopirahu iza napuštene svešteničke kapele i ne podsećahu na drhtaj klavirskih dirki koje mi godinama unazad ispunjavaše dušu. Naprotiv,beše to nekakva nepoznata muzika koja kao da je dopirala iz samoga pakla, izazovno i osvetnički se prseći. Dođoh do ćoška kapele i od prizora mi se zaglavi krik u grlu. Grobar Maksimilijan sedeo je na zemlji pevajući nešto i svirajući neki instrument. Kraj njega beše balon kojekakve tečnosti a dokle god mi pogled dosežaše – nepregledno polje cucurbite pepo!! Bejah zgrožena i uplašena saznanjem da ludi Maksimilijan ipak sadi svoju baštu nad kostima nekih nesrećnika! A tamo,u blizini njegovih nogu,beše podignuta plastična masa kroz koju nazreh nove sadnice tikvica. Plastenik! Od neverice se uštinuh kako bih bila sigurna da ne sanjam ali ne, java je. Preplašeno se povukoh unazad i nagazih na skupinu papira na tlu, povezanih čvrstim kanapom. Sagnuh se i podigoh ih. Pogled mi prelete preko i u trenutku pomislih da je u pitanju obično smeće kojim je vetar zatrpavao groblje ali onda mi pažnju privukoše reči….

 “Leto Gospodnje 1680.godine. Danas od svoga prijatelja Lućinija dobih na dar bokal jedne tekućine za koju mi reče da je piće koje je sam Bog poslao nama nesrećnicima, izopštenim i osuđenim, u zatvoru sopstvenoga ludila. Nazvaše ga pivom i uz to mi priloži dugi i čudni instrument za koji mi napisa da će mi uz alkohol, biti največi prijatelj u teškim,sumornim,usamljeničkim noćima. Kaže da će proći vekovi pre nego li Italijani spoznaju njegovu čudotvornu moć a kako je oduvek verovao u moju razboritost uprkos glasinama, odluči da je samo meni daruje. Kaže,klarinet ga zovu širom Evrope… Bez daljih didaskalija, shvatih njegove reči. Nema potrebe da zamaram svoje stare,umorne ganglije. Odlučih da svojim cucurbitama zasviram u kišnim noćima kako bi ih podstakao da brže i naprednije rastu. Kada budu dovoljno velike, znam da će mi Lućini pomoći da ih širom Evrope dobro prodam i zaradim dovoljno da mogu pobeći iz ovog pakla zagušljive Verone, zatočen među grobovima i zemljom…” Tu beše kraj pisane reči. “Kakva besmislica!”pomislih. Onda su zaista u pravu kada tvrde da je Maksimilijan skrenuo s pameću. Bivši crkveni velikodostojnik koji na starom groblju neprestano sadi tikvice, ispija nekakvu stranu tečnost i svira taj instrument klarinet na kiši kako bi postakao rast svojih biljaka…. perdutamente!! U tom trenutku osetih a onda i ugledah ogromnu tamnu, stranu ruku koja se obavi oko moga tela učinivši me svojom jačinom nepokretnom. Iz grla mi se ote snažan krik koji mi na kratko odvoji dušu od tela…

“Šta ti bi odjednom, uplaši me, to sam samo ja!!”

“Izvini, mislila sam da je grobar!!”

“Kakav grobar, opet si nešto čudno sanjala?”

“Ma ne pitaj, sanjala sam grobara koji sadi tikvice.”

“Ti si moja tikvica. A sad lepo ćuti i spavaj inače ti neću verovati za grobara. Ko zna šta je on radio.”

“Samo ti zezaj. Poslaću ga pa nek u tvom dvorištu dan i noć sadi tikvice.”

Šta danas podrazumevamo pod pojmom ženstvenosti? Stil,šarm, urođenu žensku svest o lepoti i značaju sopstvene seksualnosti ili je pak ženstvenost atribut koji nam spoljni svet pripisuje na osnovu procene našeg ponašanja i opštenja sa suprotnim polom?

Mnogi su skloni da veruju da se identitet jedne ženstvenosti meri dokazanom i, sa nekim, ostvarenom prisnošću. Žena u odabranoj samoći ne biva sagledana u celosti već je prati poznati kliše "zašto dama sedi sama" - zaostavština davno prevaziđenog uverenja da prisustvo muškarca potvrđuje dok odsustvo istog poništava vrednost jedne žene.. Paklene su zamke plitkoga uma.

Dokle robovati predrasudama i formirati sud na osnovu spoljnih i varljivih načela vrednosti? Sud o onoj istinskoj,intimnoj, emotivnoj vrednosti žene oličene u tom poetskom i romantičnom izrazu ženstvenost? Da li je ženska emancipacija u stanju da promeni i neka kolektivna, ukorenjena društvena shvatanja ili je pak jedinstvo za sebe, izvor sa koga se napaja samo duša koja je i nosilac iste?

Oda ženstvenosti simbol je moći,snage i ženske energije.

Čudesne,plodonosne i nadahnjujuće  – ženske biti.

Pojam kučke datira još iz davnih vremena kada su tadašnje dame utezale svoja tela u čvrste korsete i napuderisavši nos, sofisticirano baratale praškovima za omamljivanje (a pretečom današnjih halucinogenih supstanci) kako bi željenog muškarca, po pravilu emotivno zaručenog, dobile za sebe ne prezajući pritom da svoje namere osiguraju lažima, obmanama, lukavstvom i slatkorečivošću. Vremena su se promenila i žene evoluirale u znatno prepredenija i otrovnija stvorenja ali su sredstva za dostizanje (ili bolje rečeno krađu) željenog cilja ostala i opstala na nivou na kom su i bila.

Postavlja se pitanje – Kako stati na kraj, da ne kažem rep, modernim kučkama?

Pre izvesnog vremena imala sam prilike da naletim baš na jednu takvu, profi igrača sa širokim osmehom na usnama i željom da me uništi jer sam joj pomrsila konce koje je tako vešto i dugo plela ali avaj – bezuspešno. Sa takvim ženama je najveći problem u tome što vam samo pređašnje iskustvo sa spomenutom vrstom može pomoći da povučete liniju između suzdržane, namćoraste i odbojne ličnosti i prave pravcate – žene kučke. Iako je to bio moj prvi susret sa takvim bićem i samim tim pun stranputica koje su me navele da verujem da ipak "nije toliko loša osoba", vreme me je demantovalo i shvatila sam da se iza privlačnog lica krilo oličenje zlobe,drskosti,prostote i zavisti.

Ono što sam naučila jeste da je najbolji način da se borite sa ovom vrstom (ako uopšte smatrate da je cilj vredan borbe) taj da koristite njihovo sopstveno oružje. I uvek rasipajte pregršt osmeha sa parolom "ko se zadnji smeje najslađe se smeje". Kakav god bio ishod ove borbe,one su kao hronična bolest, ne mislite da ste ih se zauvek rešile. Možda će se privremeno povući kako bi skupile snagu ili razmotrile novu strategiju ali ženska sujeta će se jako teško zadovoljiti porazom.

A naročito ne – sujeta jedne kučke.

Njoj sam prepustila plen – sebi poklonila svu slobodu sveta

"Ko poseduje tvoje vreme,poseduje tvoj um.

Poseduj sopstveno vreme i upoznaćes svoj sopstveni um."

Papinom bulom iz 1572.god definisan je naš, opšte prihvaćen koncept vremena kao linearne jedinice uređene priznatim kalendarom. Danas shvatamo da ovo šesnaestovekovno definisanje vremena sadrži propuste kojih postajemo svesni tek onda kada nam isto bespovratno "procuri" dok očajnički pokušavamo da uhvatimo korak sa njim i iskoristimo ga u potpunosti.
(Ne)rešivost ovog problema ponudio je, nadaleko poznat, Mayanski kalendar.

Ova znanja, dugo vremena nedostupna i nedešifrovana, svetu je opširno predstavio i poklonio priznati svetski stručnjak, antropolog i istoričar dr Jose Arguelles kome je po legendi darovana vizija na Piramidi Sunca u Teotihuacanu kada je imao samo četrnaest godina. Decenijama kasnije, svoja učenja i otkrića, oblikovao je u novu teoriju budućnosti o Noosferi (Noo-um) koja podržava dolazak novog vida života ispoljenog kroz novo stanje svesti promenom frekvence na kojoj naša svest egzistira a koja će svoj procvat doživeti 2012. godine..

Ovo verovanje zasnovano i na Chilam Balam – proročanskoj tradiciji Mayanskih sveštenika, upućuje i na ono što su naši priznati akademici zapazili i objavili -gospodin Velimir Abramović pišući svoju "Odontologiju vremena" i g-đa Rada Petrović Šumar zahvaljujući kojoj je došlo do popularizacije tumačenja Mayanskog kalendara i kulture na našim prostorima.

 

…Tamo su. Pod velom tihih i mukom utisanih grobova..Nemi svedoci istorije. Da li ih se neko i dalje seca? Ne znam. Ostavljaju u dusi zig poput sena slomljenih i nepriznatih, zaboravljenih…Da li je to posledica ne prastajuceg zaborava koji nagriza i brise secanja ili je svesna odluka ljudskoga uma da se preda novoj eri u kojoj je zivot usamljena i bucna ulica, puna prolaznika sto nude varljivu i trenutnu razigranost ne bi li nas sto vise odvukli od raskrsca na kome mozemo izabrati i drugi put.. Osecam da se vise faktora splelo i uvilo u tu gorku i bolnu, nemilu jevrejsku sudbinu…Onu koja ih progoni i obelezava nespokojem i ne dobrodoslicom..Kao da im je u krvi utisnut zapis o silnim propastima i neshvacenostima kojima su bili izlozeni od pamtiveka do danas…

Kisnog i tmurnog dana, sa osetom nekog nedostatka i potrebom da shvatim uzrok istog, koraci me odvukose ka mrkoj, gvozdenoj kapiji koja se, uznemirena vetrom, sa bolnim skripanjem pokretala..Sivilo i teskoba visili su u vazduhu uprkos reskom mirisu koji je parao nozdrve dolazeci iz pravca pravilnog i otmenog okna sinagoge Sukat Salom.. Dugo godina gonila me je potreba da je posetim,vodjena zeljom i istinskom teznjom da shvatim i prodrem u srz jevrejske duse.. Stoga,dodjoh na uporiste, na izvor od koga sve potice i kome se sve vraca svesna, da je sustina utkana u veru, a smisao proizvod potrage koju psalmi pruzaju..

Stajali su mirno i spokojno, u svecanoj tisini koju nije narusavao micvot rabina Isaka, smerno izgovoren.. Njegova propoved, na momente prozeta prizvukom hebrejskog jezika, upotpunjavala je atmosferu ciste predanosti i posvecenosti Visoj mudrosti koja je ovde okupila malu sefardsku zajednicu tog skromnog subotnjeg jutra..Citala sam sa njihovih lica osecaj zajednistva i bliskosti, one ljudima urodjene topline koju osecamo kada smo zasticeni i povezani jedni sa drugima nitima koje su vece i iznad nas samih..Svesna sam da smo taj deo nasih dusa izgubili, to jevrejsko u nama sto odrzava plamen vere i ukazuje na potrebu za povezanoscu kao nacinom da iskazemo svoju plemenitu prirodu i lakse prevazidjemo periode nedaca i oluja..Cvrsta sefardska porodica koja je u kisovito jutro slusala sluzbu, bila je cuvar nasledja i ponosna jedinka opstala medju rusevinama jedne posebne kulture..Izolovani zato sto su tako izabrali, osvescene misli da im nije potrebna veza sa svetom van sebe vec onim unutar njih samih i spremni da snose vecu odgovornost i tezu kaznu za svoje propuste jer nose pecat Izabranih..Prelivali su sa usana note, glasovima punim opijajuce blazenosti.."Adio Kerida" dopirala mi je do usiju..

Blagoslovenog.