Tresnuh papir o sto, uz uzdah olakšanja i zgrabih omiljenu grafitnu olovku. Vratiće se, govorim naglas, uživajući u mirisu olovke. U životu se ništa ne događa slučajno. Baš ništa. Vučem prvih par linija, kruto, nesigurno. Nekoliko slobodnijih pokreta i eto je – naša šuma! Ona gde smo bili jedini ljudi na planeti. Gusta šuma skrivala je to naše jezero. Čuvala ga je samo za nas. U njemu smo se opijali od života. Par brzih pokreta i…hmm eto ga – jezero naše! Vidim je, tamo, na sred hladne bistre vode. Tako je sigurna u tom našem jezeru, kao da će čim izađe iz njega urediti ceo svet pod konac. Teško je gospodariti mnome, a ona je uspela. Izgleda da joj voda daje snagu. Pa ona možda i nije biće od krvi i mesa, kao vi i ja! Umesto njene savršene siluete, iscrtavam nebo, svaki oblačak pažljivo i detaljno oživljavam debelom olovkom. Na donjoj polovini lista slobodnim pokretima suptilno označavam blagim vetrom pokrenutu površinu vode. Zaplivao sam konačno. Gledam u površinu velikog jezera. Samo ona može da bude u harmoniji sa ovom pritajenom, zloćudnom vodom. Čim je ovoliko mirna, sigurno krije neko zlo u sebi. Ja ustvari, u isto vreme, obožavam i prezirem ovo prokleto jezero! Nju volim. Samo nju. Ne vidim je više, predaleko je otplivala. Vučem horizontalnu liniju od leve do desne ivice papira. Podebljavam je, isprekidamo, mukotrpno. To je taj horizont, naš horizont. Poslednje što mi je ostalo duboko urezano u sećanje. Ne sećam se sebe tada, možda nisam bio svestan šta radim. Zato se sada pitam zašto je još uvek nema. Ona i ja se beskrajno volimo, ali ne volimo iste stvari. Ona voli to naše jezero, a ja nas dvoje na njemu. Ne, ipak neću nacrtati nju i mene. Niko ne sme da zna da je ovo jezero stvarno. Ne smete da znate da je to samo naš svet! Ali vi tamo nećete ni otići, jer niste dopustili životu da vas opije, kao što je nas. Vrhovima prstiju pravim nekoliko mrlja po ivici. Završio sam! Ovde smo bili mi, baš ovako je sve izgledalo. Savršeno! Suza mi kanu na papir i zamrlja najdraži oblačak. Prokletstvo!

Na stolu je voda, vino bih pila.

Na ulici ljudi se smeju, u drvo gledam.

Na radiju muzika vesela je, baladu čujem.

Na sebi crveno nosim, crno-beli odraz vidim.

Ja tamo sam, ali nisam.

Ti sa mnom si, ali sam.

Mi tu smo, ali daleko.

Gutljaj vode i osmeh je neponovljiv.

Smeh glasniji i ljudi me vide.

Prestanak muzike i dalje pesma se čuje.

Ja…i moje ogledalo opet smo u boji.

Svetla polako otkrivaju išarani zid sa govornicom. Samo to? Mlada sestra otvara prozor na njemu: „Sledeća!“ Sve su iste. To što simbolično, namerno ili slučajno imaju iste frizure ili garderobu, nije važno. One dele istu brigu, istu strast, isti greh. Volele su ih, i dalje ih vole. Ništa manje, možda i malo više nego pre. Posmatrajući ove žene u ordinaciji, svi smo imali slične pomisli. Samo žene imaju takve muke, mogu toliko da vole, pate i praštaju. Ali…

Za desetak minuta prozvaće poslednju, a za dvadeset neko će još više sažaljevati a neko osuđivati ove žene. Nedugo potom pojaviće se i muškarac. A zatim i žena koja nije patila nego se cerekala. A ja… Ja sam tada počela da volim sve likove. Svi do jednog oslikavali su ogoljenu iskrenost svojih mana, strasti, želja. Marela beskompromisno zaljubljena u Duleta. Dule očaran brzinom života i lukavom Silvanom. Silvana komplikovana u željama a prosta u namerama, trenutno tu, pored Duleta. Marela je pokušavala zagrljajem da zarobi Duleta. Silvana ga je privlačila smehom, naizgled nehajnim za ono što će doći sutra. Dule je uživao, najviše u tom nepredvidivom sutra. Ja sam se smejala uglas sa još stotinak ljudi, i svi smo u trenutku bili povezani šarenim vazdušnim nitima. Marela nije bila srećna. Dule je bio zaveden. Silvana je bila glavna. Vazdušne niti su gubile boju i svi smo sada bili povezani onim sivkastim, nitima iščekivanja. U brzini života, ove niti ne postoje. A šta kada se u prevelikoj brzini izgube ljudi okolo i ostaneš sam. Kao Dule. On najviše voli brzinu. Nestanu ljudi oko tebe, nestane patnje, smeha, sve utihne. Ja sam se pretvorila u jednog od nemih posmatrača, iza tog neprobojnog providnog platna. Šta kada čovek dobije na težini, u mislima, duši, pa ne može ni sam sebe da nosi. Mi mu tada želimo da bude bar slično kao što je pre bilo, ali ne prelazimo platno, zaobilazimo njegovu teritoriju. U muško-ženskim odnosima platno se ponekad isprlja, pocepa, nekad naprasno nestane. Ništa nije logično, osim brzine. On i ona. Dule i Marela. Publika i ja. Ponovo.

Ove autentične likove možete videti samo u velikoj sali Ateljea 212. Ako budu bili na putu, u potrazi za preostalom srećom, verovatno se neće vraćati. Ono što ću vam reći o njima je da ponekad veoma podsećaju na nas same, da su nam bliski i da nas razumeju. Samo to jedni drugima pa ni nama nikada neće reći.                                                    

…u snovima čiji nastavak priželjkujemo.

…u vetru koji ne želimo da prestane.

…u ledu kome ne damo da se istopi.

…u noći koju molimo da kasnije padne.

Continue reading →