Vasiona

Belina
Nabubrela
Naborana
Večnošću kojoj stvara zvuk
Krc
Naprslo jaje
Natopljeno mastilom svemira
U kom sunce bukti
Probija se kroz naprsline
Novog života
Sve je sabrano u toj belini
U toj tami
Kroz krike radjanja univerzuma
Komete najavljuju nove putanje.

Život

Prvi udah od jednoga veka
Poslednji pogled može trajati još duže
Sa ljubavima od dve godine
Emocijama zgnječenim u po 12 minuta
I 60 sekundi fokusa koji razdeljuju
Strast i smrt.
A u medjuvremenu muk
Tišina koja se skriva iza kolebanja
Mesnate grane račvaju se ka nebu
U žuborećem viorenju vetra.
Volim tvoj pogled
I dodir koji me bisernom čini
Jedino moje viorenje..
Iza senke juga ležiš samo ti.
Samo na tvojoj tinji počiva vasiona.
Crpi svetlost.

Identitet

Sagledavam se netremice
Svakog dana
Jedna trun
Počiva u utrobi
Hvata zalet svoje vriske
Pred mojim pogledima
Crvena
Jarka
Zove
Nisam ja
Nije ni moj pogled u smehu vasione
Niti plač u cviljenju pasa
Kvrga na nosu ne najavljuje velike sudbine.
Sa pokretima koreografije
Travke na dnu reke
Uspavana je moja nutrina.

Smrt

Svaki put po jedno
Zrno na zrno
U peščaniku
Slaže se
Sliva
Do poslednjeg koje će zatvoriti kapke
Otvoriti svetlost
Sravnjena je stvarnost
Radosno pleše u svom nepostojanju
Zauvek.

Obnavljanje

Užarena masa počiva na crnilu
Plovi beskrajno u obojenoj tami
Koja je ništa
Ništa nas hrani
Žutilo u kori kometa ničega
Elektroni se kreću sporije od misli
Obitavaju
Kada se mastilo izlije po svemu nastaju konture
Reči nastanjuju ništavilo
Ili ono njih
Izdanak pod stenom
Krcka pod mrazom
Verne suncu postojanja
Pomaljaju se ruke
Sitne
Zelene
Pipci oktopoda.
Otimaju se
Grabe
Previru
Lome
Sve te životinjice
Rastrčavaju se u jednom dahu.
Popunjavaju svaku prazninu
Čoveka
Koji je ništavilo
Ili je ono u njemu.
Smeje se planeta
Kaplju nebesa
Nad belim papirom
Rasplamtanim životom
Neispunjenom sudbinom
Koja je ništavilo
Ili je ono u njoj.
Zar je bitno.
Kralj je umro
Živeo kralj!

Borba

Za zrakom na listu
Sa oštricom u oku
Sjajem u ledjima
Maštom u cipeli
Snovima na ramenu
Cvrkući
Pevaj!
Moje želje su u mednoj posudi
ispunjenoj tminom
I u zvezde se izlivaju.

Poredak

Sluge
Sluškinje
Kompromisi
Pokornost
Nema više straha
Treperenje je deo toka
Znanje oslobadja
Mnogi drhtaji počivaju u miru
Udahnem dim
Napolju se neko zakašlje
Moja pluća žele van.

Isečci

Sastavila sam uloge
Malo novca za parče hleba
Lice ulice
Mnoge slike pogubljene u haosima zavisnosti
U tmini starnosti
Gube se konture istinama
Osušenom lišću što pravi varnice nad šinama.
Smeh je u nebesima koja se polako roguše
Nad sivim gradom
Zaspalim licima
Titanikom

Mazohizam

Ubosti se iglom
U uvo svakog dana
Promašiti bubnu opnu uvek iznova
A nemati čak ni rupe za mindjuše.
Samo svrab
Mali, potmuli bol
Skriven u šeširu.

Popodne

Telefon koji je posmatran u tišini
Miris vlage nad parčetom papira
Sat udara o strepnje u zadnjem kutku mozga.
A vremena nema.
Lišće poprima nove tonove
Paperje treperi ka mirisu juga.

*
Guarana
Ponosni sponzor tvoje jake volje
I volju treba finansirati
Šta ćeš
Kapitalizam

*
Mrzim depresije
Tudje više nego svoje
Kućni ljubimci
Nevaspitani
Umislili da su gospodari
Ujedaju na sve strane

*

Na TV-u
Čudne linije
Suncokreti
Kombajni
Gradilišta
Napolju se smeju deca
Kada će već jednom
ta predizborna tišina.

Ljudi su se kretali svojim poslom. Bezbroj linija puteva preplitale su se tu, pred prozorom kafića.Neke su bile zbrzane i krivudave, kao linije nevešte dečje ruke koja se trka sa vremenom datim od strane učitelja. Druge su sekle vazduh u pravilnim zamasima. Ličile su na hitre poteze sabljom povučene u ravni betona. Jaki, brzi pokreti, previru sa usporenošću malobrojnih koraka. More. Predivni okean života. Nema više kafe, zadnji dimovi cigarete poigravaju pred mojim očima. Vreme je da se podje. Zovem konobara i plaćam ovo zadovoljstvo, tako neprocenjivo. Preko puta mene jedan stariji čovek jede svoj obrok, u svojim mislima, svom svetu, nigde ne žureći. Čuje se zaljubljeno cvrkutanje para za susednim stolom, nad kariranim stolnjacima i starinski uredjenim drvenim ambijentom. Neki ljudi piju i smeju se. Pakujem svoje stvari. Opipavam džepove još jednom. Sve je tu, valjda ništa nije zaboravljeno. Još jednom prelazim rukom preko džepa na kaputu, sakrivenom pregradom u njegovoj unutrašnjosti koji se diže zajedno sa mojim grudima. Hvala ti na ovoj lepoti, prijatelju moj. Vrata se zatvaraju zamnom uz zvuk zvonceta.

Continue reading →

Često se može čuti da je neko nekulturan, da više nema kulture, ili da, kad vidimo moderna umetnička dela, ni umetnosti više nema. U današnje vreme to su čak i razumljive izjave ali ne potpuno tačne pošto počivaju na pogrešnom poimanju same kulture koje vlada u modernom svetu i urbanoj kulturi. Naučno uzeto kultura ima više definicija od kojih su najprihvaćenije te da je kultura „Kompleksna celina koja obuhvata znanje, verovanje, umetnost, moral, zakone, običaje, i bilo koje druge mogućnosti i navike koje prihvata čovek kao član društva“, kao i da je ona „Istorijom prenesen obrzac značenja, otelotvorljenih u simbolima, sistem nasledjenih koncepcija izraženih u simboličkim formama značenja kojima ljudi komuniciraju, prenose značenja, i razvijaju svoje znanje i stavove o životu“. Takodje je u okviru svih kulturnih sistema postoje dva procesa, proces prenošenje već stečenih kulturnih značenja sa generacije na generaciju i proces stvaranja novih kulturnih značenja. Iz ovoga vidimo da je nemoguće da kulture negde nema, ona oblikuje čoveka od njegovih najranijih dana i oblikuje društvo kakvo znamo, stvara u nama stavove o tome šta je lepo, normalno, prihvatljivo, kao i stavove o suprotnostima ovih koncepata. Zbog toga, da živimo negde u nekom amazonskom plemenu, nama bi bilo potpuno normalno da prah svojih mrtvih ispijamo u supi od banane, kako bi duh našeg voljenog večno živeo u nama, a osetili bi veliko zgražavanje na pomisao da taj prah bude prosut nad okeanom i tako bude zauvek izgubljen. Na ove osećaje neodobravanja često nailazimo i u modernim multukulturalnim društvima, gde ljudi sa različitim kulturnim i etnološkim pozadinama žive na istim prostorima, doduše u dosta manjim intenzitetima jer smo se već na neki način naučili da je to „normalno“. Ipak, najveće neodobravanje kod nas izazivaju bas ove kulturne inovacije koje suprostavljaju nasledjena shvatanja sa novim, vrlo često „uvezenim“ iz zapadnjačkih društava. Ali to ne znači da kulture nema, jer samim tim ne bi bilo ni društva niti nas samih u ovom vidu u kome postojimo… To je jednosavno taj naš mali svrab, osećaj neodobravanja koji gajimo prema svetu koji se nanovo oblikuje pred nama na drugačiji način od onoga na koji smo naučili ili koji shvatamo dobrim, lepim, normalnim. Pritom jako često zaboravljamo na jednu malenu, jarku iskru.. na našu moć da stvaramo. Da sami za sebe izrodimo jedan mikrosistem, može se reći mikrokulturu, koja će oplemeniti naš život i odatle se makar raširiti na najbljiži krug stanovnika našeg sveta, sa svojim znanjima, kreativnim rešenjima koja u sebi nose umetnost, moralom, sitnim verovanjima koja se možda i neće poklapati sa većim sistemom. Isto važi i za umetnost. To što nama nešto ne deluje lepim po oko, ili ne prihvatamo te silne koncepte u moru konceptualnih umetnosti, ne znači da nje nema. Činjenica je da većinu umetnosti, čini konceptualna umetnost, gde je važnost onoga što se želi time reći ili na koji način je rečeno, prevazilazi važnost onoga na koji način je to na kraju rečeno,prikazano. Na kraju, tu je i beskonačna raširenost mode banalizovanja stvari i njoj suprostvaljen ali ipak na nju uperen, nihilizam moderne misli. Verujem da čika Niče, kada je pustio ovaj koncept nije imao nameru da on bude toliko prihvaćen i da se ljudi podave u njemu kao u jednoj velikoj bujici ništavila koja čisti sve pred sobom. Kao i svako biće, izražavao je svoje misli, na jedan genijalan i besprekorno upakovan način, i možda je hteo da počisti ceo ovaj svet koji njemu nije bio daleko od smetlišta, ali sigurno nije hteo da toliko ljudi podje za njim, čineći istovremeno sve ono što on osudjuje. Ideja o nadčoveku kako je on predstavlja, nije nešto što se dostiže, bar ne u ovom životu, već smo mi svi kapi koje padaju i otvaraju put nadčoveku. Daleko od toga da je igde napomenuto da se mi možemo poistovetiti sa njim i oholim pogledom gledati na svet koji čami ispod nas, pokopavajući tako i ono na šta gledamo kao izmedju ostalog i naš dalji napredak, jer čemu može težiti čovek koji je već u svojim očima postigao status nadčoveka? Istina je, banalizovana umetnost je uvek postojala, u smislu lepršavih pejzaža koji ulepšavaju nečiji životni prostor, romana čija najiša vrednost leži u zabavi u trenucima dokolice, muzike spravljanje za radosne prilike, sa lakim notama i nekomplikovanim tekstovima… Možda je bila manje rasprostranjena, mada teško, pošto tek u našem dobu postoji trend individualnosti i mnogo veća cena intelektualnosti nego što je naprimer bila u vremenima pre osamnaestog veka i prosvetiteljstva. Takodje, danas su mnogo veće prilike da se čovek obrazuje kao i da bira svoj sopstveni put, bira svoja interesovanja, oblikuje stavove, ukuse, ubedjenja, i na kraju krajeva svoju sopstvenu ličnost. Postoji veliki protok informacija, kroz mas medije i internem, i možda nam baš on čini banalizovanu umetnost toliko rasprostranjenom kao i njeno dalje reprodukovanje, ali on nam takodje daj i mogućnost izbora, jer kao što u svim drugim aspektima života možemo da biramo šta će se naći i šta će biti najizraženije u našoj ličnosti ili najprizemnije, u našoj ishrani, tako je i ovde. Niko nas ne može naterati da jedemo u Meku ako se nama to ne svidja, ma koliko naša okolina bila sklona tom načinu ishrane ili to bilo nametnuto kao poželjno kroz reklame i opšti društveni kontekst. Na kraju krajeva, sad čak i Mek ima salatu, pa ko voli nek izvoli. Isto tako je i sa umetnošću, izbor je velik i svako može da nadje nešto što mu prija ili voli, bez nužnog osudjivanja svega što je suprotno tome. Svako ima pravo da stvara, i treba da stvara, kao što svako od nas ima slobodu govora i zasigurno bi bili ljuti i povredjeni da nam je neko zabrani ili oceni kao lošu. Procenjivanje tog stvaralaštva ostaje na subjektivnom nivou i nikad ne bi trebalo biti uzeto za opšte pravilo, šta god da je u pitanju. Tu je uvek i kultura koja oblikuje te te subjektivne procene i ma koliko bilo prijatno kada se to kulturno shvatanje potrefi sa našim i načini našu misao istinitom ona uvek unosi i sumnju. Ako je kultura već sama po sebi sistem koji je drugačiji od podneblja do podneblja, zar onda postoji istina toga tipa? Bitno je da postoji za nas, ali kad je već tako, ona treba da čini naš život lepšim i da ga ne preopterećuje raznim negativnim konotacijama a kamoli da takve konotacije širi na ostatak okoline. Ova umetnost je u suštini svetovna, i u tom pogledu vrši svoju svrhu, čini svakodnevni život raznobojnijim i zabavnijim ako je volimo, a ako je ne volimo uvek može biti izvor internih pošalica koje same po sebi ulepšavaju život. Umetnost može biti i svakodnevno kreativno rešavanje problema, ulepšavanja životnog prostora, čak i način na koji biramo jedan od puteva u svakodnevnom životu od tačke A do tačke B. Umetnost je i svuda oko nas, ako bolje pogledamo, u dizajnu kola, na stranicama časopisa, bilbordima, čak i u pakovanju mleka koje ste kupili jutros. Neko je posvetio svoje vreme i deo svoga duha u oblikovanje tih stvari. Nikako ne možemo reći da ne postoji, već samo potvrditi da postoji u različitim oblicima. Doduše, medju svim tim oblicima, postoji i onaj vid umetnosti koji uzdiže duh. U filozofiji misli postoji shvatanje da svet, tj društvo, počiva na četiri stuba koja održavaju civilizaciju i na mikro planu čine svako biće, i razvijanjem njih dolazi do razvijanja ličnosti i svesti. Ti stubovi su nauka, religija, filozofija i umetnost. Oni se takodje pominju i kao četiri elementa svesti, jer svako biće ima svoje načine spoznavanja, verovanja, mala ili velika, filozofiju života i umetnost koju stvara svojim postojanje, svakim elementom svog izražavanja. Pretpostavlja se da je umetnost bila prva od svih ovih stubova, jer da bi bilo šta počelo, nešto mora biti izraženo. Takodje, kao što čovek u sebi gaji sva četiri stuba i uzdiže kroz njih svoje postojanje, tako su ti stubovi i putevi, staze ka kompletnijem i ispunjenijem sebi. Ovim dolazimo do duhovne umetnosti, ne neke uzvišene ili religiozne umetnosti, ne u tom smislu. To je umetnost kojoj čovek predaje samog sebe celim bićem, i stvara radi dobrobiti sebe i drugih. Kroz umetnost on širi svoje horizonte i svoj svet, činjeći da umesto fragmentirane stvarnosti vidi što širu sliku, koja daje mir i staloženost duhu i uživanje u predavanju svakodnevnom životu. I ta umetnost u sebi sadrži u sebi sve oblike, ona postaje filozofija jednog života i može se proširiti na sva bića u okviru toga života, a moguće i šire. Nju stvaramo upavo kreiranjem one individualnosti, izborom komponenti koje prisvajamo našem životu i duhu, koja uzdiže oba na neke nove nivoe svesti i kvaliteta. Kada se celim svojim bićem posvetimo ovom vidu umetnosti, sam život postaje umetnost i izdiže se iznad svakodnevnice. Na taj način menjajući sebe menjamo i svoju okolinu. Kada umetnost postane život i počne da se poput talasa mora razliva svuda unaokolo, mali centri mikrokosmosa počinju da se šire i mogu promeniti svet, stvarnost. A šta je na kraju krajeva stvarnost nego zbir promenjivih koncepata koji neprekidno teku iz nas ka spoljašnjem svetu, kreirajući divne talase previranja i neprekidno menjanje objekata, koji tu stvarnost čine.