Mislim da sam tek nedavno stvarno videla i počela da shvatam te skakavce i mrave na slikama Salvadora Dalija. Zašto bi iko slikao te insekte i to negde gde im naizgled nije bilo mesto? A kada se uzme u obzir činjenica da je Dali, između ostalog, imao akrididofobiju, odnosno patološki strah od skakavaca, nameće se pitanje: Zašto bi onda želeo da ih ima na svojim delima? Dali je jednom prilikom rekao da je u detinjstvu trpeo zlostavljanja svojih vršnjaka koji su imali običaj da bacaju skakavce na njega, pa od tada ima fobiju od njih. Strah od nečega što ni ne primetiš na zemlji i dalje mi deluje rezervisanim za, najblaže rečeno, ekscentrične umove. 

Ali, kad malo bolje razmislim, možda i taj njegov čudni strah ima nekog smisla. Agonija tokom umiranja dok vas stotine skakavaca jedu, sigurno mnogo duže traje nego kada bi vas napala neka zver. Isti slučaj je i sa mravima, kojima je Dali takođe često posvećivao prostor na platnu i koje je sam, kao ljubitelj psihoanalize, tumačio kao podsetnik na ljudsku smrtnost. Njegova opsednutost mravima takođe potiče od detinjstva, kada je prisustvovao njihovoj gozbi, tokom koje su pojeli jednog većeg insekta, od koga je na kraju ostala samo ljuštura. Slikar je imao i iracionalni strah od ženskog tela, ali ga je uprkos tome često slikao. Čini se da je taj intrigantni, egocentrični nadrealista svim svojim strahovima našao mesto na slikama.

Te večeri, nakon što sam posmatrala njegove slike, zaspala sam sa mislima o strahovima – ne Dalijevim, već svojim. I jedan od njih mi je zaposeo san. Sećam se da sam videla to ogromno crno sunce na horizontu koje me je snažno privlačilo nevidljivim rukama ka sebi. Iz nekog meni neznanog razloga bila sam svesna da je upravo to moja Senka, ona o kojoj govori Karl Jung, ona koje sam se plašila. Senka je taj mračni deo moje ličnosti, sve ono što nisam želela da saznam o sebi, bar ne još uvek. A sada mi je pretio susret sa njom, kao da je želela da me proguta. Nisam mogla da joj se oduprem, niti da se sakrijem od nje. Međutim, u jednom trenutku sam neobjašnjivo prestala da se plašim i prepustila joj se. Ne znam šta bi se desilo da se nisam probudila. Celog sledećeg dana progonio me je taj susret u snu. A onda sam se setila Dalija i odlučila da svoj strah oblikujem po svojoj volji i postanem njegov gospodar. Uzela sam papir i olovku… Reči su tekle same od sebe, strah je zatvoren u tragovima grafita na listu. Strah je prihvaćen i ukroćen, on je deo mene.

Možda je Dali kriv za sve. Ma koliko me on fascinirao, ne preporučujem gledanje njegovih dela pre spavanja. Ipak, drago mi je što ga nisu pojeli skakavci.

S.Dali – Yo mismo en la edad de diez años cuando era el niño saltamontes (1933)

U noći tamnoj skrivena,

jedna senka beskrajem luta,

beznađem i žalom okovana,

dok joj misli očaj guta.

Njen je lik davno nestali san,

što čeka je izvan tame, tih, nečujan

Negde izvan ovog vremena,

tamo gde svaki njen put se završava,

u srebrnim mesečevim nitima,

njen san je čeka, sačuvan od zaborava.

Okovi prošlosti od olova su teži,

dok hoda putevima duhova.

Na usnama gorki dodir leži,

opori ukus izgubljenih vekova.

Jer njen je lik davno nestali san,

što čeka je izvan tame, tih, nečujan.

Sedela sam na njenom ramenu i pokušavala da pročitam šta to ona zapisuje. Ta mršava devojka sa kosom vezanom u neuredni rep, delovala mi je nervozno, dok je vrhovima tankih dugačkih prstiju ubadala dirke na tastaturi. Lak svetle boje je bio delimično skinut sa njenih noktiju. Iz zvučnika je dopirala neka glasna muzika, na koju mi duhovi nismo navikli, ali njoj nije smetala, čak je i pevušila i stopalom udarala u pod u tom neobičnom ritmu.

Na ekranu kompjutera su se pojavljivale reči, a zatim nestajale, menjale se.  Zastala bi, pročitala napisano i namrštila se. Sve je obrisala i počela ponovo. Pročitala je nekoliko rečenica iz jedne od knjiga koje su se nalazile raštrkane po stolu, a zatim ponovo počela da piše. Vrtela se u kancelarijskoj stolici.

Lebdela sam oko nje, jer su me iz kraljevstva duhova poslali da im je opišem. Rekla bih da je često ljuta ili tužna, jer iako ne deluje starije od 25 godina, na čelu su joj se već urezale linije koje joj dodaju godine i strogost njenim, inače mekim crtama lica. Pitali su me da li je lepa, a ja sam im rekla da ne znam. Lice joj je ovalno, a čelo visoko. Ako vam ne smeta njen izražen nos, koji mi liči na onakve kakve imaju starosedeoci Severne Amerike, možda vam pažnju privuku njene krupne kestenjaste oči uokvirene dugim trepavicama, smeštene ispod tamnog luka obrva. Činilo mi se da je veoma ozbiljna. Skinula je gumicu sa kosei pustila je da pada niz njena leđa prekrivena širokom košuljom, sve do uzanog struka koji se nazirao ispod odeće.

Pogled joj je klizio sa ekrana po sobi, ali ništa joj iz sobe nije privlačilo pažnju. Prekrstila je ruke, duboko uzdahnuvši, i sklopila oči. Pitala sam se zbog čega je tako neraspoložena. Kako uopšte neko ko sedi u sobi punoj knjiga, uramljenih papirusa sa prikazima života iz Starog Egipta i neobičnih staklenih i drvenih figura može da bude namršten?

Tek tada sam primetila da se na krevetu u toj sobi umesto jastuka nalazi usnula prugasta mačka. Devojka je pogledala u nju i sa dva prsta povukla malu životinju za brk. Mačka se trgnula iz sna, a devojka joj se pakosno nasmešila. Zazvonio je telefon i ona se javila. Pričala je, ćutala i njene pune usne su se razukle u osmeh, pogled joj je bio blag, obrve podignute. Pitala sam se da li njen sagovornik, koji je slušao njen sada umiljati glas zna da je ona malopre omela mačiji san? Završila je sa telefonskim razgovorom i pogledala ekran kompjutera. Ustala je, obukla se i izašla iz sobe, ostavivši otvorene knjige, upaljeni kompjuter i budnu mačku. Izašla je iz kuće sa neurednim noktima i osmehom skrivenim u uglu usana.

Ne znam zbog čega su želeli da baš nju posmatram. Možda bih je bolje poznavala kad bih razumela šta je to napisala. Ali ona je pisala na nekom meni nepoznatom jeziku.

Udahni me, oseti, jer ja sam život,

divljina i plamen o kojima sanjaš.

Taj san smrti i vaskrsenja je izvor,

od mog dodira stvoren da njime vladaš.

*

Zaboravi me, ja otkriću ti ko si.

Ko sanja o praznini, u bledilu nestaje,

sluga predaje uzalud oproštaj traži.

Priđi, gledaj, vodim te sad do spoznaje.

Tvoje kraljevstvo je obmana,

veruješ da nikad neće propasti,

jer podignuto je na hiljadama rana,

tako dubokih da ne mogu zarasti.

Bez senke, gospodaru prokletih,

tvoja svetlost je bleda i lažna,

samo prazni odsjaj okova zlatnih,

koje obavija magla večna i snažna.

Ne skrivaj se u kamenim odajama,

zbaci plašt i skini masku sa lica.

Da od zamka ne ostane samo jama,

ti pođi putem bezimenih ulica.

Krenula sam na vreme. Barem mi se tada tako činilo. Na putu od kuće do autobuske stanice spopadale su me svakakve misli. U glavi sam već imala pripremljen scenario za ono što me čeka tog dana, ali bilo je tu i delova priče koju već neko vreme pokušavam da napišem. Ideja se stvorila niotkuda. "To je to!", pomislila sam, znam šta mi je falilo da radnja priče bude zanimljiva i smislena. Nastavila sam da hodam, sva ponosna na svoju genijalnu ideju, kao da sam upravo stvorila neko remek-delo. Videla sam da je autobus koji mi treba upravo stigao na stanicu. Nisam htela da potrčim, mada sam mogla da stignem. Zatvorio je vrata i krenuo dalje, a ja sam stala da sačekam drugi prevoz. Pored mene je prošao neki mladić, nisam ga zagledala, rekla bih da je mojih godina. Stao je malo dalje od mene.

Continue reading →