Презирем потпетице. Не могу да издржим бахатост хода у потпетицама, који се шупље и дубоко оглашава празном улицом. Криве кичму, ремете равнотежу и неупотребљиве су у сачекуши. Док се не скину, наравно, али ко ће бос трчати. Једино да стојиш и чекаш да нападач дође у домет импровизованог наџака.

Пре пар недеља, након уобичајено неинспиративног предавања из клиничке психологије, изашао сам да купим мандарине. На ходнику сам срео колегиницу, шћућурену попут напаствованог сирочета крај лифта. Био је празан и било је хладно, скоро да је коров трчкавац могао проћи туда. Призор ме је болео.

"Јел ти хладно?"

Био сам скоро спреман да јој понудим јакну, мада знам да би је она одбила.

"Не, само покушавам да се не мрдам. Обукла сам ове ципеле и имам осећај као да ће се сваког тренутка распасти…"

Погледах. Нисам ни видео у чему је "квар". Претпостављам да су биле изношене. Пажњу ми је привукло нешто друго.

"Како ти тако еманципована и феминистички настројена можеш да носиш високе штикле?"

Уназад гледано, мислим да нисам звучао довољно огорчено. Али моја је колегиница направила покрет руком који би имплицирао суицид да је у руци имала револвер. Имитирајући звук метка који напушта цев.

"Какве то везе има? Удобне су и…"
"Лооооол…"
"Не! Имаш права да ми кажеш ЛОЛ тек кад ти нађеш овако удобне…"
Отприлике ту сам престао да је слушам. Не волим да се свађам са њом. Плашим је се донекле. Нема ништа страшније од бритког и аутодеструктивног ума. А и уме страшно да вређа.

Јесам се осећао глупо после. Јебала ме моја мржња према штиклама, да ме јебала. То је обућа за инвалиде. То је нешто што носе оне четири кокошке које излазе са Зверкама или штагод. То је справа за тихо мучење, понуђена као мода. Женама. Али какве је то везе имало у том тренутку? Њој се распадао темељ друштвеног живота у том тренутку и то врло буквално, јер како ћеш ходати по граду носећи само чарапе на ногама? А ја сам се залепио за те штикле, за њен интерес за феминизам и ја сам морао да тупим о томе како је могла да их обуче. Чак јој нисам ни објаснио шта сам хтео да кажем. Нисам јој објаснио да сматрам да се посрала по свим својим феминистичким начелима, каква год да су она. Нисам јој рекао да ме на њеном месту ни мртву (јелте, да сам женско) не би видели у штиклама и да некад сањам како снајпером скидам све оне нашминкане манекенке на високим потпетицама које уништавају тиху децембарску ноћ у Јастребовљевој улици самим својим кретањем! 
Моја теза је овде да не желим да допустим да моје ситне бубице ометају моје интерперсоналне односе. Једна од ствари које више мрзим од високих потпетица јесу људи који не могу да контролишу своје бубице. Ја нисам контролисао своје тог дана. Није да је њој то много сметало. Или јесте.

У принципу, нисам сигуран да смо довољно искрени једни према другима. Или бар, да често нисмо довољно искрени. Није да то има директне везе са тим догађајем, али ја сам и иначе био киван на ту колегиницу јер ме је фино измарширала на једном домаћем задатку који смо обављали у групи. Можда сам јој се, шатро подсвесно, тог дана светио. Што би било мало патофнасто са моје стране, али хеј, па и она је била кучка пре према мени. Као, мило за драго? 

Ја сам ситна, ситна душа…
Можда и јесам. Ако ништа друго, мени се обућа није распала.

Унутра је био само неки момак који је запалио цигару. Прво ми је било непријатно, али шта сад. Зна се шта се овде ради, и, у најмању руку, он је тај који крши друштвени уговор, а не ја. 
Улазим у своју кабину, закључавам врата и спуштам панталоне. Сутра је колоквијум, и размишљам, како је било врло предузимљиво са моје стране да понесем књигу. Имам шта да учим сада када сам закаснио на предавање. Чује се пљусак. Тако је. Шта си мислио да ћу да радим унутра? Јел требало да ти најавим? Не треба мени да буде непријатно. Теби треба да буде непријатно, што ниси хтео да изађеш и попушиш цигару на улазу, као сав нормалан свет. Ти би и да се грејеш и да пушиш. Сви ми знамо чему кабине служе. Нико о томе не говори, али људско тело има и своје врло прљаве, и врло интимне, функције. Вероватно су интимне, зато што су прљаве.
Вероватно студираш филозофију. Претпостављам то само зато што сам се попео на трећи спрат. На другом спрату није било папира. Шта ли је то кад се разумемо без речи? И да ли се уопште разумемо без речи, или ја разумем без речи а ти, ти пушиш и слушаш пљускање из кабине?

Отприлике тад ми пада на памет да би ово искуство било лепо пренети. Али немам коме да се похвалим. Нити бих смео. То је ваљда професионална деформација, бојим се да би неки колега психоаналитичке оријентације, у овом запису, видео латентну копрофагију. И да није тако, колико људи би волело тако нешто да прочита? Ја бих волео, али не знам колико је то репрезентативно.

Повлачим воду. Када сам изашао из кабине, он више није био ту.
Када је отишао?

Буда продаје учење.

Патријарси продају Буду.
Учитељи продају Патријархе.
Она продаје своје тело,

и тако гаси жудњу у другима.

Такуан Сохо

Много сам неодговоран према свом блогу. Не мислим да ово нико не чита. Али нико не долази са намером. Нико не каже:"Јој, ај да видимо шта је данас Исак писао".  Тешко да ће од мене бити нови Дударим или Напушановић. А и нисам се ни трудио да постигнем њихов успех.
Па ипак, ђаво ми са леве стране вели:"Сад си блогер, ооо! Ће частиш, ће објавиш на Фејс и на Тњитер, ће те зна цео свет, ће изађеш на телевизор."

Хтео сам да пишем о многим стварима. Али то је тешко.

Пре неки дан сам се шетао Љешком улицом, кева ме је послала да узмем ручак од бабе, баба спремала неке јагњеће марамице, лудница. Пало лишће, трудим се да не газим по њему, ко вели можда је покоји куцов тактички геније, па је кењао и прекрио гованце опалим лишћем. У тој гомили, видим неколико голубова. Један је, склањајући се са моје путање, улетео у гомилу лишћа и ја нисам могао да одолим а да му не кажем:"Хехе, сад си се зајебо!" . Не због гованца, боли њега уво. Него што, да сам ја нека грабљивица, могао бих га лакше зграбити ту у лишћу где се једва креће и можда би мало теже узлетео.
И то сам рекао прилично гласно, испод прозора стамбене зграде.
Ту станују други људи.
Помислио сам:" Јебо те, ко зна шта људи мисле о мени кад ме виде самог са собом!"

Пар недеља пре тога сам изашао са другарицом. Нисмо се видели две године. Тачније, од када ми је сломила срце у пријатељској зони и отишла са неким пајсером који сад иде на Биолошки факултет и кога ћу начи у граду. Начи, у граду. Како сам у међувремену научио нешто више о врлини искрености, био сам тотално отворен са њом, испричао јој кроз шта сам пролазио након нашег разилажења и шта ми је све урадила. Нисам међутим био онолико отворен колико сам желео. Нисам стигао да јој кажем колико је њена прича "пријатељство са мушкарцем ценим више од везе" глупа, али то је сад небитно. Звучи као да је олајавам, али ја се заправо надам да ће ово прочитати. Соња, ако си заљубљена и ако је он заљубљен, нема смисла да остајете другари јебемуматерненормалну!

Елем, састанак је оставио за собом јак укус кариране патофне. Или сам то био само ја. У сваком случају, дружимо се и даље. На мој наговор, купила је "Ледено доба" (мешавина роибуша, лимете и којечега) у Кући Чаја. Поздрављам их овом приликом. Најјачи сте!

Не могу да се сетим о чему сам још желео да пишем, али да знате да сам се вратио.

Анђелчић са десне стране ме пита:" А где си ти то па одлазио, јаране?"

Нова музичка открића за мене у овом периоду: Оф Монстрс енд Мен и Флоренс енд д Машин.

Свиђа ми се да повремено пишем ћирилицом на компјутеру. То спомињем зато што је наслов требало да буде Кју, па кад је на екрану уместо слова Кју искочило Љ, помислих- што да не!

Историја фикције познаје више Кјуова. Кју је британска комедија из 70-тих. Кју је један од Бондових незаобилазних сарадника, инжењер који за њега прави све оне Бондове алампрце који пуцају ласере или лете. Кју је ванземаљска раса из Звезданих стаза за коју је простор-временски континуум превазиђен к'о Сега. Сваки од њих се зове Кју, то Кју се не мења ни по роду ни по броју ни по падежма, и кад позовеш Кјуа, Кју тачно зна да си мислио на њега, а не на другог Кјуа. 

Кју је роман Лутера Блисета.

Лутер Блисет је по много чему сличан Кјуу или је можда сличнији главном јунаку романа, коме не знамо име, само многобројне псеудониме, које мења, као што човек мења одежду, глумац маске, вук длаку, а ћуд само привидно. Лутер Блисет је колективни псеудоним петорице италијанских аутора који су по окончању романа извршили симболички сепуку и постали Ву Минг- безимени. Кју је шпијун и непријатељ хришћанства на много нивоа које не примећује ни он ни његов послодавац- кардинал Ђовани Пјетро Карафа.

Безимени протагониста, разочаран протестанском револуцијом јер се чини да је једини њен исход био то што је папска столица замењена немачким престолом, бори се на страни малог човека, за враћање Библије у руке народа и за укидање монопола над вером у деценијама које следе. Оно што следи је вишедеценијски сукоб између двојице шпијуна. Један се бори за хришћанство, други се бори за “хришћанство”. Схватања хришћанства су оно што разликује човека од “човека”.

Лежим у лигештулу, лето је Господње 2011-те. Читам о томе како тада није било другачије него ли је сада. Сигурно је било другачије, али је писано као да се дешава сада. А можда је ипак било исто. Када узмеш текст из нечијих руку, када га одвојиш од Творца Текста, са њим можеш чинити шта год желиш. Мартин Лутер је то скапирао. Протагониста је то скапирао. Карафа и Кју такође. Када схватите да није истина та која прва гине у рату, него да њена смрт узрокује рат, остаје вам само да приметите колико дуго већ траје тај рат и да одаберете своју страну у њему. Ваш одабир при том ни на који начин вам неће рећи борите ли се ви за истину или против ње.

Ја сам то скапирао. Нисам сигуран да ли су и остали у роману.

Протагониста чини се, није изгубио себе до краја романа. Кју је, на крају романа, пронашао себе.

Прочитајте роман, сасвим је океј.

Шетах се тако по тавану једног од ових дана кад је лисје жуто, а не би требало да је такво, и нађем стару поруку мог аскурђела, Алистера Васиљевића Вука, коју ћу пренети овде:

<Оооо, Лакиво Свепопленијено!

Коме сапар лени у простревје,

томе никад пипир не измаринирао!

Јербо Кукулкан, Звир Миђарда, Клен од Папава,

не имаде што је на клупу село!

И град! И град, у град! И посело!

Ко ом плати на петапис лапотом,

том Тодорци и Кавафи пију!

Пију и попивају! Оооооо, како je!>

Овде је крај булажњењу. Сад бих ја овде могао као матори мизогинит Лавкрафт да вам подуго описујем своје афективне прелазе из скепсе (Ово је потпуна будалаштина) преко одушевљења (мада, скроз је готивна будалаштина) до ужаса када сам открио, на том истом тавану, шифрарник за дешифровање ове бајалице. Ужас се може описати једино презименом већ поменутог аутора, а како је већ поменут, нећу то учинити више.

Наравно, шифрарник сам спалио.

Од тренутка када сам ступио на Пут ратника, желео сам да доживим визију, налик на оне какве су доживљавали ратници и врачеви из времена какве само још митови памте. Углавном у ноћима када стрес опада, било да је то четвртак када се жељно чека петак, или да је то петак када се жељно чека викенд, гледао бих у плафон, расположен за метафизичарење, и размишљао о томе како би било лепо када би ми Бог или какав год Принцип руководио Универзумом, послао у сан неког од великих ратника прошлости, да ме посаветује или можда упути ка мојој правој мисији. Често сам замишљао колико би генијално било када би то био Брус Ли или пак велики мачевалац Мијамото Мусаши. Данас сам мање опседнут Истоком и, када бих још увек био онај несигурни дечак жељан доказивања на татамију неког аикидо дођоа. бесно бих бацио све своје књиге на гомилу, спалио их и прогласио крај метафизике. Али одрастао сам у међувремену и ово је прича о томе.

Continue reading →