The world was in the Ice flames in the winter that will never vanish away. The crown was on the head of the old Man who was known as the Ice World. He had one daughter; she lived on the top of his head in his crown. From that place she could touch the moon and to look at the world. Her eyes were white and dark as a shadow that was spilt as a spirit that was made before the Sun ever existed. The shadow was her peace, the shadow was her angel. When she looked from the top of her balcony at the world she was happy in the peace of shadow and winter and she was satisfied, all that that she could reach was her maker, her father. And peace was impassible.

All things in the universe have their place, and everything have time of lasting in the end and the beginning is the next steps for something else to start existing.  When that happens it is like a strike of light that is broth with enlighten of unseen. The legend said that Worlds daughter could hold for herself everything that she loved. The Ice Old world was horrible and he was always cold. The God didn’t forget him but he forgot the maker. Because of his coldness the Ice World just exists wanting to last forever, he was standing of a God way to make something new. There was no place in that winter World to something new began except in his crown in the room of his daughter. The Ice World didn’t mind her place in the world; she was keeper of his head. So God had had to find a way to Cold princess in her habitats.  One day she found a star at her balcony; it was left by moon ray dust but was something different from the nature of a moon dust. The moon dust was cold as it was part of World of winter and this particularly grain that was different, was worm. The Daughter of coldness let a grain to lie at her balcony and didn’t take another look at it at that time. Left alone grain started to grow, and became warmer and bigger. Every time when princess went outside she would discover something new near the star dust. Star was so worm that it start to melt dust of the moon. Even it was melt down moon dust was cold as water and become similar to water. The old man was not worry because of the star It was too small to melt him down, he was not aware of its existence. But as the grid grew  more and more the cold whiteness of the Ice princess had had started to melt down and her eyes wasn’t ice pure  any more, at the time her eyes  were darker or bluer and the colors started to exists in spite of the shadow. The face of the peace on the face of winter didn’t make Ice daughter so pleased, she was restless , she needed something else to continue to exist happy, to reach and to search for it on horizon point of view. So princess had embarrassed colors and warmth…

And then one morning, morning arise. The golden apple Sun grew from the heart of an Ice Dougter, and the first spring arrives. The Ice daughter embraces a spring in her peace and made warmth a part of her being. Tree become and grown from a star dust, and rises to the moon. The apple tree ripened during one moon and continued to capture the sky, and the sky become blue. Soon the gold apples exploded from treetops and thousands of apple seeds were spilled on the earth. The Ice world was cover by warmth and he had to disappear and to left for something new to arrives. The time of Ice coldness as an only ruler of Earth was past.

Because princess love her father she saves his crown and his head in her room so he could come back one day when his time comes. He could come back if she missed him. The Ice world was one of her favorite colors from which her heart was made from and from time to time her needed peace of his existence for him to trap the earth with coldness. That happens in his period of the year.

 And the tree leaves were rustled on the moon glow forever. Branches were lift up and up to put on sky Gold apple-Sun. The crown of the Ice World was jellyfish head, from then that head the sun arises as the stone in the crown put on the head of Old man Ice World. From that place the winter is crying, melting the ice into water.

“Posle petog piva je shvatila da neće spavati sa njim. Takva ljubav je kao čačkalica za uši. Što više piješ, piješ i piješ i posle petog – desetog piva bitno ti je sve ostalo osim da si bio s nekim simpatičnim. Stajala si s njim, bio je žut kao iskorišćena čačkalica za uši- od života, kao da nema kapi vode u njemu. Da te grizem kao sir bilo bi jasno da se osećaš na vosak ušiju kao sveća požuteo. Rok za život donosi žutilo kao stari duvan, osušen list- rok ,istekao; malo kiseo kao jogurt. Tražiš suncokret da zaroljaš stari duvan u novo ruho, list od suncokreta baš kao srce da u njega staviš dušu; useliš u njega duh duvana… I pljuješ kao kočijaš… Kao posledica šlajma u grlu, gnoja I dugododišnjeg pušenja…” Verovala bih da se ovo dogodi nekome isto, ali meni se nije dogodilo. Ptopis; ISPIČUTURA- ispušena čepna gadura koja je popušila ozonski omotač.

Žutilo ti ostaje kada si neumeren. Tada nađeš za sebe urbani život koji je počeo originalno a sveo se na komercijalu. Komercijalno je da se dešava sve elektronski novo na sličan način, slična usmerenja, vaspitanja… “Ponavlja se ista mladost nekom drugom”- neko drugi je originalan, neko drugi je izbegao komercijalu- zdravlje, to teži novini, impulsima; a ovo drugo, zagušenje. Tvoj život se sveo na to da uživaš zadovoljstva- kasnije uživaš navike- Komercijala, to nije navika u životu, to je kada tipčno “najebeš” I popiješ “Peh” ( I živiš neudobno zbog navika- nekada bivšeg zadovoljstva) na semaforu. “Peh” tipičan  urbanos za život koji vodiš:čak i kada imaš kočnice i Imaš i saobraćajca- umerenost. Umerenim ljudima se to ne dešava “do daske” da testiraju otpornost poluge na sebi- posle drugi na njima drže čas anatomije. “Ne dešava im se ni da popiju pet piva odjednom osim kao studensti patološke medicine”- osim na času anatomije kada pacijenta ne boli- kao svršeni studensti (bilo da im vrate indeks ili da su se propili u radon vreme), ipečeni alkosi i onda. Staž za alkosa nije ni u patološkoj medicine gde se dijagnostikuje na lešu uzrok patologije, ili patoloke bolesti umiranje- SMRT. Kapacitet je onoliki koliko ti to predstavlja zadovoljstvo- to nije istina. Rezon je gde ti je kapacitet. Po starim religijama svi su ljudi oni koji hoće da žive nakon tridesete kada im to postane bitno kada dođu do nje, granice- dvadest I devete godine, stepenik za dalje, za sledeći rođendan nakon- bar oni ljudi bitni za ljudsku rasu ( Sexy u dve kategorije: zgodni I nezgodni); I onda misliš… i posle petog piva si siguran (kao onaj što nije pio nikad što misli u negativnom kontekstu) da si zaključila da si ispičutura da imaš zube i svaku flašu da otvoriš, možeš staklo da grizeš; ne možeš samo seks da imaš jer alcohol taj kapacitet smanjuje ljudima koji nisu zdravi- Živela alkoholna industrija! To znači, uspela si da čak ostaneš i stidljiva jer si počela da konzumiraš krizu svesti na izmaku iz puberteta, I šlajmara te sprečava, blokira I veže da zamoliš nekog nešto, da mu se obratiš uopšte- pa prođeš kao simpatičana kao nekom ko je mlad ili pijan; ali si umela da se našminkaš, svaka ti čast( I to je uspeh u tvom slučaju da znaš). Istina neko to može, da tako živi- I da se našminka bolje nego većina ( da tako živi a da se ne primeti- život bez nus efekata)- takvi primeri su ušli u ginisovu knjigu rekorda ili su pomenuti kao Ginisovi po poznatosti, ali to su ljudi koji su trenirali exsplicitnost. Kao san o Amy Winhouse, da umre u snu I da bude poznata. – Po nekima da živi I nakon tridesete ili da je se živo sećaju. Kao kriza svesti- kao požutela čačkalica za uši- Semafor.

NAPOMENA: Ko tako iskazuje “bio je prviše” NEVIN – iskrenost da si neprijatan i da ne znaš gdeje  tome  “mera” (što znači “Ne znaš da piješ”)- I veliki si namćor; to je zato što si nevin ili si nevin na neki način. Srpska kafane je poznata kao “Žuta kuća” ona na kraj sela- ista ona čađava mehana;pa zato uvek uzmi meze uz piće- Peh popiješ kao pehar tradicije, ali peh nije udoban život i “Prijatno”. Viteški kišobran je da budeš zadovoljan i pazi da ne preopteretiš stomak i život. Tradicije se ne napušta. Tradicije vrede jer su dokazane kao smernica za dobar život nakon tridesete. Isto tradicije ostaju; zaglupljivanje je individualno kao i propadanje; pa se globalna propadanja dokazuju na uzorku nakon generacije- deset godina; na napuštanju tradicija obično- prekretnice tehnologije ( jer je to revolucija jedino)- kao pokretanje nove kulture ili struje I pravca toka vođenja života. Odrasli ljudi su trezni da bi mogli da rukovode teškim mašinama… “Tradicija” je kada se napusti psihološka misao mimo tradicije za novi tok I onda se tok dokazuje, a tradicije je potvrđena.

Zaključak; ZATO TRADICIJA JESTE BILJKA KOJA JE ZDARAVA; A PEČURKA JE BILJKA KOJA JE OTROVNA- “možda i nije biljka”- znak STOP ( kao saobraćajni znak mimo saobraćasca I semafora).

Da imaš belu ružu znao bi da je tajna cveta da je ruža uvek crvena kao plemenitost, kao izjava. Bela ruža je najlepši cvet u kosi devojke, koja devojka je nosi ona će se udati, to je Lorena. Za heroja je žena plemenita da je Vila da je Mesec voli. Da je vila žena i život bi bio pametan kao i sudbina da je ne uništava, da pametno radi, da je moral život- tajna rođenja. Kada imaš lepoticu za drugaricu tada znaš njene tajne. Pravoj ženi drugarica je uvek lepa i prava prijateljica i ako ima seće ima bar dve koje su za ceo život od malena poverioci te žene- a ona je „lepa“- „Voljena“.

 Da raste „Voljena“ s mislima o prijateljstvu to je sudbina one sa prijateljima da misli o svojim prijateljicama i njihovim udesima, misli sama misli kao sreći da da i nesreći. I onda  obe voli sudbine kao da su posledica život prijatelja jer voli te ljude čije su, mada udese ponekad ne voli- zla kob.

Prblem- Amblem života danas: Prva sudbina je uvek one kojima je poznanica dva, jer ih spaja samo po viđenju, Prijatelj i žena, a spaja ih mesom tela- dušu i fizičko, mada se ta dva ne odvajaju. Svakom da bude prijatelj a da žena bude sama noću; Lorena za sebe. Da žena zna kako da se uljudno ponaša da ne izaziva i ne provocira neprijatnosti sebi. To je kada žena ostane dugo neko ko nevoli, ne zaljubljuje se mada čuva prijateljstva, znači voli ipak. Živi udbno. Prvu ljubav je pretutnjala kao prolaznu zaljubljenost i simpatiju i poznala mir i sreću nakon, zagrebao je nemir;  da nešto počne da krene a ne desi se ništa. Razgovori sa drugaricama više joj znače nego ne ostvarena prijateljsva sa muškarcima, a ta viđenja sa devojkama bude u njoj nemire i ona sanja. Takvi odnosi više vrede kao kvalitetni. Strasti se bude i očekivanja- pogotovu kada sanjaš s devojkom ideal ljubavi. Ideal je da nakon smeha postaneš usamljen i zamišljen i negde u tebi fali ti, ti slutiš, želiž, postoji neko s kim ćeš biti par; Sanjaš pobednika a praznina je što je slutnja s tobom deo, a tvoja drugarica sedi i ćuti isto. Ipak više te plaši život sa nekim koga ne voliš. Kao da prevariš i prijatelja, a ne; jer ti ustvari želiš više i sanjaš i sam;i nezadovoljstvo nije prijateljstvo, nego nedostatak toga da je nemogućnoš da voliš do kraja i osećaš se: kao ne ostvaren pomalo, kao ne bitan- nemiran. Neke devojke i mogu da nađu nekog, a njoj- mladoj ženi jednostavno znače svi kao drugovi, ali niko da joj bude onaj pravi za ljubav.Kad kreneš u život znaš za mladu ženu da: sreća plače kada je mladić rastuži i nikad je ne boli ništa osim tuge. A ona druga sudbina je kob da ti prijateljica plače zbog životnih tragedija kao što su kada sahraniš mlad svoje roditelje i onda ona plače i teši se kao i ova prva Srećna: i uteši ih obe pred spavanje mladost zdravim snom a život teče i život je posledca- čovek se uteši, ili se uteši donekle. Posledica života je nesreća posle nesreće- rat uvek nosi samo tragediju. Moral rata je da rat obično nosi teške gubitke i nosi posledice; a razlog rata je Cilj koji vredi; i tako se ljudi uteše. Sreća uvek ostaje sreća ako se ne naruši. Da kada se sutra probudiš neizvesnosti su različite i razlike. Specifičnosti da čovek postane osoben. Tuge su nas promenile, osmesi su nas zaveli. Ceniš crnu kafu: dobar razgovor i osmeh i suze u kafi a i kocku šećera. I kako si cenio te vrednosti kod kafe, takav si bio. Ceniš više ono što ti fali, treba i takav si u životu, takva ti je sudbina. Usud, Posledica, Radost, Uzbuđenje, Čovečnost. I idu opet dve sudbine; ono što osećaš da voliš i ono što znaš za: bitno ispravno i ne pogazivo, pametno. Osećaš i strah menja čoveka; pa se trudiš da misliš i živiš- ujedno osećaš.

Nikad nisam volela ljude koji su se lečili na meni… ni kroz razgovor, ni u životu, da posle poboliš sam od okolnosti. Prijatelj kada ti se razboli i ti malo poboliš pa mu pomogneš, ali to radiš po pravilu ili srcem ili po dužnosti zavisi od stepena samozaštite sopstvenog zdravlja. Moja prirodna gadljivost prema bolestima je kažu ipak odraz prirodne reakcije; voliš bližnjeg jer sa njim saosećaš, ne svakog bolesnog. Teško je čoveku da prizna da i sebi, kada je nešto lek nažalost onda postoji i bolet da se tretira. Uopštena definicija u medicini zdravlja rekla bi da je ovo ipak tačno, da je istina, da je stav da si gadljiv na bolest mnogo gori nego stav uopšte biti ne izjašnjen. Biti zgađen nije deo bontona to se krije.  Teško je voleti bolesnog , da piše da bi se lečio to ide samo za sebe „Ja“, tada pišeš dnevnik i intimna pisma. Određenje ljudi leče ljude, duša prima ljudskost je ogledalo za čoveka da sretne drugoga lice u lice, kao lekara. Biti pisac to je nadogradnja. Kreativan pisac je profesija koja se uči- Put. Nadograditi znači da nekog zanimaš kao čovek i pišeš i srećan i tužan kao ti. Da te čitaju i vole kao pisca značilo je da cene dušu čoveka,, inteligenciju: dakako reći drugačije znači da je govorio neko ko nije „Ja“. Moj život definisao me je kao stil i anestezija i lek su život za pisca, život je i transfuzija krvi i bat, kada kuca srce i semafor kada nas i ubrza i uspori. Pa lečiti se znači tragati za poimanjem shvatanja, za potrebom duše, jer bolest je nije nužnost za nekog nije deo ni svakog života. Svaki dan tražiš boju koja ti treba. Osmeh leči ako ne povređuje, pa čovek ima namenu ako ne povređuje tebe za prijatelja, ako te uzima za prijatelja i čoveka i ako ti odgovara. Bonton duše je rođenje, ali postoje pravila bontona zabeležena i pravila pojedinca za ljubav da ih poštuje i krši. Bonton je lek za ljude koji su uopšteni, ne viđeni mada pomenuti, a nivo je da si se ti zadovoljio kada si video čoveka da li ti je takav- pristojan. Originalni moral je stav da si rođen, Bog zna. Štitiš dobro sebe, a stav je da ceniš kod drugoga odraz toga da je bio ubedljiv u izrazu. Život je izraz čoveka i plašt za pisanje. Svakako drugačije govori jedan izgrađen čovek koji se gradio od osnovne škole do tridesete kao neko ko je išao uporedo u korak sa knjigom, ili je išao u školu ili je kao Đorđr Balašević znao ljude pa su reči  bile njegova poezija i pisao je i opet išao uporedo sa knjigom- živa knjiga- čovek. A originalni mislioci žive u detinjstvu i tada se iskustvo oslanja na zdravlje i prirodne simpatije i tada ti je najbolji još onaj koga najviše voliš i znaš šta voliš, znaš i želiš da čuješ. Tajna je prst kada staviš na usta i šumeći „ššššš“. Ko je rekao „ššššš“? Čovek koga si video ispred sebe, a ti znaš ko ti je taj čovek. Neko ti kaže to da ne vičeš kada si dete jer se sprema i da te udari, i govori sve pravilno, a poznanice su simpatije. Tada reči zavode i zvuče dobro samo kada ih je pisao „Čovek za moral“ da znaš i dete kada ga sretneš ili ga upoznaješ. Pa kada voliš voliš dodir ljudskosti, prst stvaraoca. Pitanje je i ko je čovek koji te je udario, možda je majka i za tebe i njega spremila hanzaplast za poderotinu, pa te taj udara kao tvoj, kao da je tvoja krv. I onda se kaže za moral da je tajna a za uopšteni stav da si ako se udaraš nevaspitan… mada ako te vole idalje su te voleli, mada… majka je osoba koja originalno vaspita svoje- decu; pristojni ljudi ne vole agresiju i vole samo zdravlje ako to uzmeš za istinu, pa ako te vole to je još uvek zdrava agresija, ako si voljen- jer zdav je i živ. Voljeni ljudi pišu, ne voljeni pišu isto, pa voljeni štite život, mada se ponekad dobro odrazi da piše i onaj potpuno loš za zdrave da ga vide kao takvog. Stav da se život stvara pa je to opet boriti se da bi bio voljeniji ili opšte prihvaćeniji, revoluciji je ime napredak ako se ostvari, a život uvek je glasan da svoja prava traži za ljubav. Ljubav je kada si voljen od strane života. Zato je sex nešto za šta svaka mladost traži za zdravlje da čita kao jedinu istoriju koju krvno vidi i simpatije i potvrđenosti, biraju se ideali i luče, lepote za oči; a Voljeni kreiraju reči, način govora i izgovor, kao da se medom lečiš, za slad. Medicina je realnost. Medicina je samo ako je korisna.

Leptir je da za njim juriš kada si mlad ili si mače. Igraš se sa klubetom, život je klube za sebe, a konac se prede. Okupljanja su mesta na raskrsnici puteva da si putovao da bi se ponovo sastao. Dodir čoveka je ono što vrvi od mrava interakcija na ljudskim građevinama kao ono što opažaj da si živ, za neprolaznost čoveka dodir. Groblja su mesta na koja se navikneš da tu ni nema otsutnosti mrava i tu ljudi dolaze, to je utešno. Mesta koja su strašna su placevi i zgrade u kojima su nekad obitavali živi, ostavljena na način na koji rastuže. Kada plac zaraste u korov a okolo tišina, kuću koje su napuštene i nekada su bile porodične a i neka javna mesta mogu da budu takva- zlokobna; takve su kuće, mesta gde se širi bagrem kao vegetacija koja krije hram- spomenici sreće. Nikog nema, samo tišina koju nema ni uvo čoveka da čuje. Ipak kao najstrašnija takva mesta su napušteni vrtići, gde je više dece dolazilo svaki dan, a sada troši se zgrada od kiselih kiša i spava bez smeha dečije živosti. Kada čeka tako više godina zgrada propada a ograda je zaključena, kao plac sa kućom ili bez… čeka da je preprodaju ili nešto s njom urade. Kada stoji tako deluje kao jedan od Frojdovih snova, onih strašnih- o prolaznosti društva. Vrtić se preselio kao puž koji je otišao bez kućice, ili su ostavili puža, a deca… odrastaju. Takve građavine kao kosturi, isto odrastaju tako što i ako su bile ispravne, nakon tri do pet godina ne korišćenja i one dožive nezamisliva oštećenja i mnogo veća nego da je čovek uticao svojim prisustvom. I nema ovakvih građevina mnogo a da na budu srušene zbog nečega korisnog, a ovako ostavljene su pravi spomenici narušene urbanosti. Namenski to i deluje preteće da se ostave placevi sa izgrađanim zgradama i liče na još jedno poskupljenje nafte, inflaciju i skok dinara- potsećaju na životni neuspeh naroda, a ne na uspeh. Ovako ostaju kao spomenici a namena im je da stoje i čekaju da im uliju dušu i vrate ljude da tu samo rade. To su kuće duhovi. Nostalgija bi moglo da se kaže na drugi način, kada patiš za porodicom koju ne znaš. Nema ih danas – te porodice,  ali su digli pravu zgradu da stoji nakon što su oni tu bili srećni i otišli da se okupe na nekoj drugoj raskrsnici, makar samo kao graditelji. Školjke od kuća kao grebeni nasukani  za dno mora, kao da su se i grabeni nasukali zlokobni i zaklonili put vidiku; nadaš se i da će ih srušiti- grebene  i da će tu podići nešto što je nekome bitno. Smrt je to, kada umire selo ili grad i ostaje pustoš kao kada stršljan opustoši košnicu i unutra ostanu samo naslage od voska. Vosak kada se topi liči na sir i kapa, ako je u njemu fitilj onda je sveća. Za sreću, neka mesta ostaju- za sveću.

Kada imaš baštu, sličnost sa grobarom je što uvek budeš prljav od zamlje. Zemlja je da uprlajš ruke, da se okupaš i natopiš kožu njom. „Mokra je!“ Slaviš besmislicu, april i maj kada sve počinje da raste i tada hraniš nebo pivom, natapaš zemlju i kožu blagoslovima za setvu, za dan proleća- rađanja. Sanjaš da i ti imaš plastenik pa da ti se setva nikad ne završi, ovako ti tikvice spavaju pod otvorenim nebom, kao da nemaju svoj dom; i napustiće te java, po starim verovanjima pagana kada ti Bog uzme tikvu i dođe hladnoća-zima. Didaskalija je objašnjenje plastenika, jave, piva, pa se u saksijama napravi džinovski klobuk kao balon od viška vode koji je pao u saksije i ponekad zemlja peni kao pivo, pogotovu ako u zemlji ima dosta minerala; ako si zemlju poskropio pivom, što nije pametno jer se pivo stavlja u ćošak pored radija ili u frižider. Pivom hladiš didaskaliju u ćošku. Kalarinet je kada zazviždi vetar i zašumi u krošnjama u parku, zaklopočka; a zemlja je tamna kao čokolada, već hranila svoje ganglije, korenje. Počinje kiša, svi se sklone pod šešire i kišobrane, pod strehu kuće, u kuću, da slušaju radio; a ti ne brineš kada imaš pivo, čokoladu i kožu kao svila, kozije mleko i jorgovan i već si u kući. Ne brineš o jorgovanu i zumbulu, njima nikad dosta zalivanja kada je ovako toplo i zaspiš ti na javi da te nebo čuva dok klarinet udara u krošnjama; besmisleno je što ćošak služi  kao tikvica ili odbrana za ugodan život. Ne brineš to je besmislica; kada kiši na saksiji je rupa da suvišna voda iscuri niz oluk i nema zla. To je kada imaš baštu visoko i gledaš krošnje drveta, u istoj su visini kao I lice balkona. I dok sanjaš kiši; sniš javu, blagoslovljen tikvicom. I ne brineš…. A bicikl si zaboravio napolju. I onda bi ti bilo drago da ga nisi ostavio pod otvorenim nebom da ne bi zarđao, nisi ga sklonio pod nastrešnicu; i shvatiš sve kada se probudiš prenuvši se; i uteraš bicikl u ćošak, pa zaključiš „previše si opušten“. O blagoslovljen je ćošak da sve stane u njega i ti i radio i pivo i bicikl, pa i balon, svaka radost života je tamo. To ti je kada prođeš kao grobar- jer ljudi uvek umiru; da uvak imaš plaćen posao i zagarantovana ti je baš i ona druga grobna sigurnost;  da ćeš i ti jednom poslužiti kao hrana za tikvicu i da ćeš se pretvoriti u zemlju pa će iz tebe da raste ječam, kada umreš da grobar upralja lopatu zbog tebe. Možda ćošak za to služi kada je za sve ono drugo isto, I za to da te i pokopaju tu.

Ljudi sebe vide kako crtaju sebe, kako crtaju život i crtaju po sebi. Inprintacija na sebi je izgled koliko se kalema prima na duši. Sebe vidiš kao ličnost sa kojom možeš da živiš ma koliko da si neuredan. Čak možeš da živiš i sa šeširom i bez, po psiholozima je bitno da imaš frizuru, „frizuru da bi pisao/ stvarao“, veliki kao Golijat, baš kao Golijat. Istina je da se većina žena danas više doživljavau kao džin Golijat a ne kao suptilne prirode kakve ih ljudi vide spolja.

Kada uđem u prostoriju uvek fotografišem (ili fotoaparatom ili samo pogledom) drugu ženu koja je najpozitivnija ličnost, osoba sa najvećim osmehom. Kada fotografišeš drugu ženu voliš njen životni stav… Ovo je stav koji je oslikao ceo život moj kakav ga poznajem.

 Moje mišljenje je da nikada ne bih propušila da nisam imala svoju najbolju drugaricu – Ženu sa najvećim osmehom (i grbom na lenđima i na ličnosti i borom na lepoti- jer lepotu ti uvek „druga“ malo zameri); mada nikada ne bih ni bila nasmejana ni ostavila pušenje da nisam imala sebe; kao ni:svoje drugo „Ja“- najbolju drugaricu; drugi odnos prema ne sestri ali drugarici (prijateljstvo je sloboda da tu počneš da je stičeš, da postaneš čovek koji misli).

 Drugarstvo: To je kada se ljudski odnos zasniva na prijatejstvu dva seksa- muškom i ženskom, i – ili drugarstvu dva ista pola; tada se s drugaricom učiš da se šminkaš, a sa muškarcem uklapaš boje. Eto ja sam svome drugu  dala da me nauči kako da složim boju na licu svoje drugarice- biranje ruža, jer je on bio kompetentniji kao muškarac po pitanju životnog stava o prvlačnosti ličnog ka ženi – našoj zajedničkoj poznanici. Nije retko da kada žena šminka ženu jedna od osoba završi kao pod scenskom šminkom; pod inprintacijom stečeom u druženju mnogo dublja tetovaža na ličnosti; i onda pozoveš druga da ga pitaš da li danas izgledaš kao pristojan čovek ili neka poznata osoba; ili ne poznata ali scenski ne viđena u najmanju ruku; pozoves druga da bi ti dao poljubac kiseonika čoveka koji ti je muški prijatelj i kao takav, kao drug dovoljno je našminkan- ili sveden na liniju, kvadrat, da zna kako pristojna žena izgleda; jer s njom pije kafu svaki dan- majka ili devojka- sestra, a stobom kao drug jednom mesečno ili ponekad se susretne- zato ti je dobar prijatelj a ne čovek koji te zna bez šminke posle spavanja, iako je s tobom možda podelio doručak. To je element tajne prijateljstva da kažem peti elemant, da si ti jednom čoveku ako ti je drug pristojna žena i obično ima objektivan savet kao muškarac o tome da te je video da vrediš; ni jedan konkretan, samo opšti utisak da te zaokrugli i da ti kaže da popiješ i ti jedan Džin kao Golijat, kad već stojiš a ne depiliraš se redovno i šta će ti onda šešir?  I sve su to problemi koje nemaš u prijateljstvu ni sa ženom ni sa muškarcem, kada imaš drugarstvo; i bez dlake na jeziku(mada tabu postoji kao "dlaka"). Ljudski odnosi najbolje oslikavaju čovekov autoportret; odnos prema drugom čoveku, prema stvarima; prema kozmetici; prema kafenisanju… Stav prema sebi je pantalone koji si poneo kao Hemingvej; a to je neoprostivo ako ih ne izneses kao ti: i zato imas sesir i dovoljno karmina.

Karmin služi da bi obljubio maslinku koja je stajala u martiniju kao što limun stoji u tekili; a ti od tekile kao mlad dobijes limun i onda rastes ka tekili- da dobiješ celu čašicu i sa limunom, ili da limun daš nekome. „ZA“ lepo vreme koje dolazi. Kada si dovoljno u negližeu i praviš pidžama žurku bilo gde, to zvuči kao dovoljno endorfina. O dobrom raspoloženju i o dovoljno karmina.

„A mnogi ljudi bi pricali o svome licu“ u svome autoportretu- bitno je da znaš za mene „Ja ga volim“.

Mikelanđelo Di Ludoico Buonaroti Simeoni 6.3.1475 – 18.02.1564.

Mikelanđelo je bio učenik Dominika Girlandaja.  Na svom putu umeća prvo je radio replike helenističkih kipova; kao takvo najpoznatije delo mu je „Pieta“ koja pretstavlja Bahusa.- to se smatra manje bitnim i često se i ne ominje kao bitno za rad ovog umetnika.

Kada je 1514. Godine Bramante umro, na crkvi Svetog Petra nasavili su da rade njegovi učenici i poprilično izvesti njegov projekat do kraja. 1546. Godine Nova faza u izgledu Svetog Petra crkve izvešće Mikelanđelo kao revoluciju koja će slediti uzor renesanse za izučavanje 1600-1900. Godine za primer „Logičkog“ rešenja zdanja; što bi značilo da je Mikelanđelo iskoristio sve što su Brmante i njegovi učenici uradili ranije pre njega i unapredio to kao pripadnik Visoke renesanse dižući na nivo opšte prihaćenog za idejno idealno rešenje izgled zdanja Crkve Svetog Petra; ovo će zdanje obeležiti Mikelanđelov životni put na kome bi se video njegov rast kao umetnika.

Mikelanđelo je bio skuptor genije renesanse u Italiji i uopšte. Za sebe je govorio da vidi duh „Živog kamena“ i onda iz njega oslobađa svoj kip; kleše život kamenu. Mikelanđelo je bio duboko religiozan i duhovan čovek. Pripisivali su mu ljubav prema ljudima i humanizam- napredni narodi pokušavali su da mu proniknu u tajnu ljudskosti i otkriju njegovu ličnost- da mu pripišu ljudskost, tumačeći svedočanstva pisma, svedočanstva mimo rada da bi ušli u tajnu Mikelanđelove genijalnosti i približili se umu ovog genija. Ono što je poznato da je Mikelanđelo sebe smatrao vajarom, a bio je i slikar; Ušao je javo u otvoreni konflikt sa drugim genijom toga vremena Leonardom Davinčijem- čovekom bez imena; jer su se u obliku „skiptarstva“ Mikelanđelo i Davinči sukobljavali za to ko je nosilac skiptara, za vođstvo „O poslu i dokumentaciji na tržištu.“

Mikelanđelo je kao pretstavnik humanizma neko ko će poušati da uvede Golu ljudsku figuru i u crkvu kao temu – za novi moral. Mikelanđelo je zagovornik renesanse- da čovek oseća. Ovaj umetnik nalazi divljenje prema Giottu, Masacciu, Donatellu i Jacopu della Querdii; svojim modelima za život nakon mladićkog doba, za život koji je našao po završetku škole i odalsku iz Firence. Duh Mikelanđela se uobličio pod kulturnom klimom 80-tih i 90-tih, petnaestog stoleća; I neoplatonizam Morsija Ficina i religiozne reforme uticale su na Mikelanđela isto. Mikelanđelo je zato imao konstantnu duhovnu borbu, u kome je duhovna borba oblikovala jednog genija- kao kvalitet; u kontradiktornosti u njemu se sukobilo tradicionalno i novo ali i na individualnom planu; zato je ovaj umetnik bio sklon česim preomenama raspoloženja; kao duša koja je u sebi tragala za istinom i to je njegov sukob sa svetom. Mikelanđelo je mislio za svoje skulpture da su tela mermera osloođena iz kamena, a tela čoveka plemenita tamnica duši. Taj sukob je u Mikelanđelu čoveka mislioca koji je poneo svoju sudbinu.

Mikelanđelu se pripisuje prvo monumentalna skulptira u kamenu Visoke Renesanse „David“- autentično delo rađeno po uzoru na dela koje je u to vreme Mikelanđelo izučavao deset godina „Mišićavo telo skulpture“ humanizma, mada helenska najčuvenija skulptura još nije bila pronađena a to je „Laokoln“, ipak je Mikelanđelo imao po čemu da uči. „David“ je naručen 1501. Za katedralu, da bi našao svoje mesto ispred Palazzo Vecchio i bio postavljen tu od strane gradskih otaca kao simbol njihove dobre volje prema građanstvu; kasnije će „david“ biti zamenjen replikom. Kao takav „David“ je mogao da se uporedi samo sa ranijim Mikelanđelovim Davidom izlivenim u bronzi kao i sa skulpturom helenske umetnosti. „David“ je nevin; klasičan- za duh helenizma odiše staloženijim stavom i pretstavlja duhovnu ravnotežu, jer mikelanđelov David je borac za pravi cilj a nije pretstavljen kao agresivan napadač. U ondnosu na danatela Mikelanđelo, a posebno na primeru „Davida“ se vidi više je bio staložen, dok Danatello postoji kao umetnik koji je važio „za nemirnog“ po izrazu.  Mikelanđelo je imao 26. Godina kada je načinio „Davida“.

Ta „crta izraza“ se zapaža i na Mojsiju i dva „roba“ izvajanim deset godina po nastanku „Davida“. Mojsije i dva roba bili su načinjeni za grobnicu Julija 2., mada je ova grobnica ne dovršena, jer je papa prekinuo Mikelanđelove radove, da bi umetnik započeo rad na Sikstinskoj Kapeli, na oslikavanju tavanice freskama- slikama na mokrom malteru 1508-1512.; Dva puta Mikelanđelo je otpočinjao radove jer je u prvom pokušaju konstatovao da se slike ne vide kada se posmatra na gore sa poda crkve. Najpoznatijr slike fresaka sa sikstinske kapele su na tavanici; Adam i Eva i prvi greh i proterivanje iz raja, Adam i Bog- dodir Boga i ne zavisno od tavanice Strašni sud. Strašni Sud je Mikelanđelo naslikao 1534.

Mikelanđelo je u prvom pokušaju uspeo da svoje likove na freskama pretstavi nage, ali će cenzurom i smenom po dolasku drugog pape morati da ih moralno podvrgne preobražaju oblačenja. Vremensko razdoblje od izrade tavanice do slike „Strašnog suda“ bilo je razdbje između bivanja dvojice papa, oba iz porodice Medičija Lava desetog (1513-21.) i Kamenta (1523-34.). Porodica Mediči je nastojala da Mikelanđella zaposli u Firenci na izgradnji San Lorenca, zadužbine Medičija; gde su izgradili sto godina nakon smrti Brunaleskija koji je načinio prvu sakristiju, drugu sakristiju koju su dali da Mikelanđelo uredi; kao i Gobnicu Medičijevu i biblioteku za javnost, gde su Medičijevi ponudili svoje knjige za znanje. U gobnici Medičija trebelo je da se sahrane Lorenco Mediči- glava porodice, njegov brat Đulijano i još dva mlađa člana porodice, takođe Lorenco i Đulijano. Najbitnija figura u grobnici je na sarkofagu trojstvo figura gde je Lorenco najviša figura a sa leve i desne strane su alegorične figure dana i noći- za dualizam tela i duše alegorije. Ima još figura u zdanju, ali su manje bitne. Uporedo sa ovim radovima Mikelanđelo je u san Lorencu radio novu Biblioteku. U predvorju se prvi put pokazuju u punoj meri umetnikove metode otsupanja od Kanona i lične reativnosti; kao odraz stubova koji su umesto stareni uvučeni. Klasični ideal dao je Bramantew 1500-1509. A Mikelađelo je pogazio sva njegova pravila za „Kanon“.

1537.-1539. Mikelanđelo je doio posao da preradi Campidogilio, vrh Kapitalnog brežuljka, koji je nekada bio simbolički centar kapitalnog Rima. Projekat nad brežuljkom biće sproveden do kraja nakon Mikelanđelove smrti. Papa Pavle 3. Načinio je prvi korak premestivši spomenik Marka Aurelija na konju na Campidogalio, a mikelađelo je projektovao postolje za spomenik. Dve zgrade ramo su bile postavljene pod uglom od 80% umesto 90%, a te zgrade su bile Pata Senatora i Palata Konzolatore, a Mikelanđelo je projektovao pročeje. Mikelanđelo je smatrao da će pročelje promeniti savršeno izged zdanja, a revolucionarno je sledilo; Mikelanđelo je pomerio i nastojao na udajavanju bočnih strana; pa je preočelje uzeto s desna za prvo a njegov blizanac je s leve strane. Ove zgrade su bile i namenske- prava zdanja i glomazne, nisu bile samo prazne zgrade za fizički izgled zdanja. To su građevine na kojima su praznine i čvrta tela horizontalne i vertikalne suprotnosti „muskuloznije“ nikad pre viđene, kojima je glavna karaktewristika otvoren trem koji vezuje trg i pročelja, kao što je u manastiru dvorište povezano arkadama. Stubovi i arhitavi tih tremova upisani su u jedan kolosalni red pilastra koji nije težak s balustradom na vrhu. Čitav projekat je zasnovan na poluzi i nosaču grede. Te elemente smo sretali na pročeljima kapele Pazzi, Albertinijevu S, andjedje i na Bamateovom Tempiettu (V.sl.486,503,529). Ali je Mikelanđelu palo u delo da ih zavari u jedn čvrsto vezan sistem ravnoteže. Sa Campidoglica kolosani red se sasvim učvrstio u monumentalnost, a arhitkttonski Mikelanđelo će ga primeniti na izradi Crkve Svetog Petra u Rimu 1546. S istorijsko upečatljivim realizacijama. Tako će Mikelanđelo dobiti priliku da oststipi od  Bramanteovog plana- njegovog idejnog rešenja- u nekoliko slojeva horizontalno vertikalno. Ista jasnoća navešća Mikelanđela da uprosti unutrašnjost ne menjajući njen centralni karakter. Mikelanđelo je složene prostorne sekvence spojio u krst i kvadrat, označio glavnu osu izmerivši spoljšnju stranu glavne apside i projektujući za nju jedan spoljašj trem. Taj deo Bramanteov projekat nije podrazumevao pa nije bio izveden i tako je delovalo ne dovršeno. Mikelanđelov otvoren trenm je po nekima isto delovao ne dovršeno. Bramanteova kupola je jedna uska polu lopta na uskom tamburinu, koji bi ostavio utisak da pritiska crkvu ispod sebe. Miklanđelova kupola izaziva suprotna osećanja, moćan potisak koji dobija, visok tambur i jako istaknuti potporni stupci, naglašavani dvojnim stubovima, rebara, izduženi luk kupole, visoka laterna- sve to doprinosi vertikalno na račun horizontalnom- slino Firentinskoj katedrali od koje je Mikelanđelo pozajmio kostur i konstrukciju- gotički profil; ali utisak na crkvi Svetog Petra je sasvim različit, uzet za savren i originalno drugačiji; kao što je rečeno u uvodu u ovo štivo.

U svom poslednjem vajarsko delu „Pieta Randenini“ 548. Godine Mikelanđelo pokušava da nađe nove oblike. Mikelanđelo je radio do kraja života „za sebe“ jer je verovao da ako prestane da radi umreće; „Dok živi radi“ verovao je. Mikelanđelo kao primer genija usamljenika- ili usamljanog- čovek.

Narcis je čovek koji je gledao sebe,

Kada je gledala žena u njega u Narcis je u njenom liku spoznao svoj,

To bi rekli i za čoveka koji je „jen“ za „jenu“, ili prava ljubav,

Da nije imala bistre oči ne bi je ni pogledao ( mimo mladosti i sjaj u očima),

Ili dva keca koja su se složila u špilu, deluje dok se ne dobije savršeno poklapanje polova,

I mač ne uđe u korice,

Ali ovaj čovek se zadržao samo na ulazu u atrijum, za atrijum je pogled koji je ogledao, na očima na sebi,

Svoj lik, Narcis, Čovek, Narcis ili Čovek,

Ogledaš se u očima čoveka, da sanjaš šta je unutra to je čovečnost,

 A žena, ista i drugačija, možda i druga osoba,

(„A i žena je ponekad takva“, to je rekla Nimfa i onda je s tim srećna,)

Besmrta kao bitnost za lik čoveka da je lep , da je besmrtan,

Za Narcisa bitnost da je lep, a za čoveka je bitnost; i lepota i iskrenost,

A Narcis laže da zaštiti monopotenciju nad sobom,

Ma da li tako ona poriče Narcisa a podiže muža koji je njen kada voli da lepotu ne poriče,

Pa je Narcis samo ogledalo, oko da je lepota laž za Narcisa potpuna, jer  je samo „Jen“ potpun,

Pa ako je žena čuvala lik toga da je voljen Narcis,

Nije ni ona mogla da bude razbijena, ne okrnjena isto; ne okrnjen ne znači ne biti ne dotaknut.

Ako on ne primeti, bitnost je da ona nije bitna ako primeti

Ljubav je da mu nije stalo,

Da je ona nije istina jer je to „On“ za sebe : da porekne oba, i Narcisa i ženu,

Biti životan, znači privlačiti ljude,

Ali čovek bi „Jenu“ i udario, ako u njenom liku nije bilo njega dovoljno,

Narcis bi ženu ubio, jer je morao da opstane,

Narcis bi uradio to isto, samo sebi, jer bi njega udarao čovek za svoju ženu,

Da očima deluje da ih ne voli dovoljno ni čovek kada Narcis vidi iskvaren lik nad lepotom On,

Da Jenu sačuva „Njen“ za muža da brani lik u njoj kao dušu, da je oseća,

A Narcis i živi i mre da Narcis nije za čoveka da spase ženu ako nije bio dovoljno bitan,

Nije Narcis da ga čovek ni udari, da mu ne povredi ženu,

Jer je uvredio u ljubavi ,

A oba zaboravlja, da voli nepotpuno, jer se razboela Jena, da potpunog voli i odbija  „Jonu“,

Jer Narcis, živ zna za to, da svoju lepotu pripisuje sebi i ne vidi bitnost kao čovek i ne razume,

Ali ako shvati nestaće da udari uvredu, za ženu i muškarca kao odbrana posesivnosti nad sobom,

I pripisaće sebi svaki udarac svakog bitnog,I bitnost, da mu lik ne propadne- "On",

Za Narcisa da nije bitan kao uvreda, jer nije kadar nizašta osim da ubije bilo koga drugog zbog odbrane ljubavi prema svome liku- monoseksualnosti sa potencijom ka sebi,

ali ni ne boli nikad toliko, ili boli stalno; kao sećanje na nešto što je zaboravila žena koja voli muškarca,

Pogotovu ako žena voli lik muškarca, makar on bio i Narcis, jer on je životan- mlad ljubavnik,

Prevare pamti životom i pamti i menja se, pogootvu prema „Liku“ jednog izazova žena kada ima izazov- čovek; pred izazovom , manifest čovek,

A to je uvek muškarac genije, žena je rebro – kičma,

Za čoveka koji nosi tu lik, da živi kao duša mimo sveta i bude i čovek i žena, da se seti,

Da te uvek zajedno voleli ako vole, i dive se Liku za sebe,

Ogledalo za lik, ako je Narcis njega to čini mirnim kada je spokojan, Normalan je izašao u spoljni svet iz takvog sna svesti koja čini duša somoposvećena,

Da su se uvek voleli i čuvali da se ne polome muž i žena: mimo Narcisa,

Mimo Narcisa, da ženu oplače muž dok ga se ne seti i prepozna,

A Narcis nestane ili ostane- kao Lik,

Jer je prevara da prevare narcisa da ih ne vidi i da mu ne smetaju, jer je to smrt njegove monopotencije,

Zato ne ometajte Narcise,

Narcis je ubica, nepotpuni,

I Anđeo je ponekad Narcis kao lik, ali to je lik nekog ko nije čovek,

Jer samo Narcis čovek je ubica,

Istina je da Narcisa samo Bog čuva i nikad ga nije uvredio.

Zašto reći galeb za kafe galeriju; to je zato štoje ova kafe galerija kao jedan hram u zdanju za kulturu, kao što je galeb zlatan krst svakog srećnog predela kao što je reka, more, jezero, bistra voda; galeb je omen za moreplovce i bitan kao svetionik. Pored bilo kog daljeg poređenja u ovoj  kafe galeriji izlažu mnogi poznati domaći slikari svoja dela za primer i za prodaju, kao što su: Bosiljka Milaković ( http://www.equilibriarte.net/bosiljkamilakovic/gals/22 ),

 Aleksandar Obradović (nema podataka o potfoliju online),

Slavko Ferlen ( http://www.galerijaslika.rs/Slavko-Ferlan/28 ),

Predrag Đokić (nema podataka o porfoliju online),

Janoš Mesaroš ( http://www.artgalerija.net/main.php?g2_itemId=29566 )

 i dr…

Kafe galerija Beograd nalazi se u Ulici Vojvode Dobrnjca br 26. Preko puta ovog kafea je Kafana Bler poznata starim Beograđanima, a s druge strane pešačkog prelaza vidi se pogled na 29. Novembar ulicu i na Botaničku Baštu. Kafe Galerija je tako nameštena da ko je jednom prošao ulicom Vovode Dobrnjca i zastao pored da pogleda na veliki znak Kafe Galerija, sa osvrtom na vrata od kafea mogao bi da vidi uvek neku novu interesantnu sliku u prozoru- Akrilik ili ulje na platnu. Na ovakvim mestima kao što je ovaj kafić ljudi su uvek pristojni i obično ko ovde dolazi može da se i intimizira na način na koji bi imao ugodan doživljaj zadovoljan svojim okruženjem, balans prema ugođaju, a razgovor je moguć. Mladi slikari koji dolaze na ovakva mesta mogu da gledaju rad majstora koji su iskusni poznati slikari i sami sebe da unaprede; ovo je mesto za pristojne ljude. Doživljaj je posluženje kafea a to je ugođaj da muzika nije preglasna i neogodna; a atmosfera je deo ugođaja. Leti u ovom kafeu mogu da se vide stolice za sedenje napolju. Posluženje mimo toga je na nivou mesta gde se kafe nalazi, znači prosečno u odnosu na cene u kafićima u centru grada Beograda. Za posluženje topla čokolada kao doping za viđenje.

Ovu galeriju sam otkrila sa drugaricom novinarkom Anastazijom Damjanov i ona mi je ovo mesto pokazala jer je jednom imala već dovoljno dobar doživljaj za preporuku da se vrati ovde; pa ovaj kafe već ima preporuku od nekog drugog; i ja sam ga otkrila svojoj drugarici sa likovne Akademije (Anđeli Milošević (http://www.artberza.com/andjela_milosevic-pe-2136.i )); pa tako… preporuka je kao krug za ruku da stara mesta koja su duh Beograda opstaju; da se uvek ponovo izmisle, kao elektricitet, kao znanje, da se otkrije ponovo, da naučiš da učiš, jer tebi je prvi put; da… i da otkriješ; i sad da napišem još ovo… Kafe Galerija Beograd je za ljude koji „imaju život u sebi“ kao poštovanje prema kulturi; Blizu ovog kafea je i Akademija Lepih umetnosti u Takovskoj 49 a, u donjem delu ulice blizu Cvićevoj i štafelajska radnja za slikarsku opremu Marić, isto u Takovskoj. „Mali grad za slikare“ za osmeh.

Cena slika u galeriji kretala se između sedam hiljada dinara do petnaest hiljada dinara; dotupne su bile slike ređene u tehnikama Akrilika, Uljane boje; Suvi Pastel:

Slike mesta ću dati u priloženom, a sliku u ulazu u vretima galerije morate da otkrijete sami; ta slika se menja za osmeh.

Ana Zgonjanin ( http://www.artbreak.com/Mesecevodete )