O Daliju koga nisu pojeli skakavci

Mislim da sam tek nedavno stvarno videla i počela da shvatam te skakavce i mrave na slikama Salvadora Dalija. Zašto bi iko slikao te insekte i to negde gde im naizgled nije bilo mesto? A kada se uzme u obzir činjenica da je Dali, između ostalog, imao akrididofobiju, odnosno patološki strah od skakavaca, nameće se pitanje: Zašto bi onda želeo da ih ima na svojim delima? Dali je jednom prilikom rekao da je u detinjstvu trpeo zlostavljanja svojih vršnjaka koji su imali običaj da bacaju skakavce na njega, pa od tada ima fobiju od njih. Strah od nečega što ni ne primetiš na zemlji i dalje mi deluje rezervisanim za, najblaže rečeno, ekscentrične umove. 

Ali, kad malo bolje razmislim, možda i taj njegov čudni strah ima nekog smisla. Agonija tokom umiranja dok vas stotine skakavaca jedu, sigurno mnogo duže traje nego kada bi vas napala neka zver. Isti slučaj je i sa mravima, kojima je Dali takođe često posvećivao prostor na platnu i koje je sam, kao ljubitelj psihoanalize, tumačio kao podsetnik na ljudsku smrtnost. Njegova opsednutost mravima takođe potiče od detinjstva, kada je prisustvovao njihovoj gozbi, tokom koje su pojeli jednog većeg insekta, od koga je na kraju ostala samo ljuštura. Slikar je imao i iracionalni strah od ženskog tela, ali ga je uprkos tome često slikao. Čini se da je taj intrigantni, egocentrični nadrealista svim svojim strahovima našao mesto na slikama.

Te večeri, nakon što sam posmatrala njegove slike, zaspala sam sa mislima o strahovima – ne Dalijevim, već svojim. I jedan od njih mi je zaposeo san. Sećam se da sam videla to ogromno crno sunce na horizontu koje me je snažno privlačilo nevidljivim rukama ka sebi. Iz nekog meni neznanog razloga bila sam svesna da je upravo to moja Senka, ona o kojoj govori Karl Jung, ona koje sam se plašila. Senka je taj mračni deo moje ličnosti, sve ono što nisam želela da saznam o sebi, bar ne još uvek. A sada mi je pretio susret sa njom, kao da je želela da me proguta. Nisam mogla da joj se oduprem, niti da se sakrijem od nje. Međutim, u jednom trenutku sam neobjašnjivo prestala da se plašim i prepustila joj se. Ne znam šta bi se desilo da se nisam probudila. Celog sledećeg dana progonio me je taj susret u snu. A onda sam se setila Dalija i odlučila da svoj strah oblikujem po svojoj volji i postanem njegov gospodar. Uzela sam papir i olovku… Reči su tekle same od sebe, strah je zatvoren u tragovima grafita na listu. Strah je prihvaćen i ukroćen, on je deo mene.

Možda je Dali kriv za sve. Ma koliko me on fascinirao, ne preporučujem gledanje njegovih dela pre spavanja. Ipak, drago mi je što ga nisu pojeli skakavci.

S.Dali – Yo mismo en la edad de diez años cuando era el niño saltamontes (1933)