Sprajt i cigare

Opet mi se ne piše. Opet nema ničega što bi me pokrenulo. Možda ja i ne volim da pišem. A možda to radi neko drugi za mene, ja samo udaram potpis. Ne znam. Jos jedna noć u kojoj ostavljam cigare. Ostavljam ih malo dalje od ruke da me mrzi da se protegnem. Bezuspešno. Block Out. Mrzim ih, mrzim svaki Vranjkovićev stih isto kao što mrzim da pišem. Dok pišem oslobađam se, iako to ne volim, naravno. Puca mi čaura. Mrzim leto i ljude koji sa ushićenjem pričaju, kače slike leta i znoje se. Nestanite. Premeštanje od stolice do poda, od kreveta do prozora. Kristalno jasna noć. Pun mesec. Bezveze sve. Opet ostavljam cigare. Prsti mirišu na filter. Duvan u etru. Razmišljam da batalim ovo. Opet s druge strane, ako ostavim pisanje, sta mi je ostalo? Ja ne umem nista drugo da radim. Pisanje voli mene. Mene kad neko voli, to me i pokrece. Ja retko volim. Mozda cigare, onako iskreno, jer su mi potrebne. Ustvari nisu. Volim ih kao muziku. Muzika je motor. Evo, ne ide, jednostavno ne može. Zastajem, brišem, vraćam se unazad, gledam u telefon. Nema ništa. Nekada sam telefon uporedjivala sa džezvom. Kad se javi džezva, eto i telefona, kad se zakuva kafa, eto i poruke, sad ništa. Nema sms-a, ostala samo kafa, talog, crn i gust. Cigara kao poziv. Nekada je znao i da guši, sad samo ostala cigara, ništa, jeftina pakla. Krugovi od dima, u njima oblici. Pakla u paklu. Nema smisla. Stvorila sam pikslu od nas, ostali samo pikavci, pepeo, nema ničega. Kad prospem tu je kraj, onda napravim novi pepeo u nadi da ću stvoriti nesto novo, ćorak naravno. Očekujem kišu. Prazni se baterija polako, ako se ugasi ovo malo govno od laptopa, ode i ovaj tekst koji nisam htela da napišem. Ne umem više. Možda olovku kad uzmem, tad kao hoće, ovako neće. Slova se svađaju, preturaju se i šutiraju me u glavu. Ovaj pored mene ne podiže kalpak više. Ostala gvožđurija da bleji u prazno. Ni vitezovi nisu ono što su bili. Pije mi se sprajt.