šibice
Bojim se.
Ne mogu da nađem upaljač, telefon. Ulične svetiljke su se ugasile. Nema svetla i ja svetlo ne mogu da pronađem, ne volim ga nešto naročito, ali užasava me mrak. Otključavam vrata i stajem, vrata do mojih se otključavaju. Tu živi onaj moj komšija što ga čujem kako otvara vrata samo metar od mojih, nikada ga nisam srela, uvek se nekako mimoiđemo, ali nekoliko puta dnevno čujem zveckanje njegovih ključeva i znam da je tu.
Danas smo se prvi put sreli. Stajali smo u mraku, svako u svom dovratniku, iako ne vidim ništa, znam da je tamo, osetila bih da je bliže. Oboje ćutimo: on ne zna srpski, a ja ne volim da pričam, ne, ne posebno ne u mraku. Kada je mrak ja samo tražim svetlo.
On pritiska prekidač tesno uguran između naših vrata, jednom, dvaput. Ništa. Ja još uvek držim svoju kvaku, a srce hoće da mi iskoči, dobijam polako ali sigurno ozbiljan napad panike. Čudno je to: stojim sa neznancem i nije mi važno, isto bi bilo i da nije tu. Ne plašim ga se. Možda jer znam da i on traži svetlo.
Ostavite odgovor
