Kiša koja govori

uspesima. Pričale smo o tome kakve smo kao osobe, šta nas motiviše, šta nas koči. Upoznavale smo jedna drugu iznova, a i svaka sebe kroz razgovor, po ko zna koji put, uz kafu.

Koračam. Muzika u ušima. Osećam zadovoljstvo, samopouzdanje. Osećam lepotu života. Osećam bliskost, prijateljstvo za ceo život, podršku. Mobilisana sam da krenem dalje, u nove pobede i izazove koji me čekaju. Smešim se.

U jednom trenutku, primećujem da već duže vreme pada kiša. Nezgodna, sitna kiša praćena vetrom. Dišem duboko i osećam miris pokisle trave. Žmirkam jer kapljice upadaju u oči, smešim se. 

Kao da vremenske prilike koje pružaju otpor mom raspoloženju pojačavaju snagu moje radosti… Posmatram ljude oko sebe. Nervozni, pokušavaju da obuzdaju svoje kišobrane koji se savijaju, deformišu pod uticajem vetra. Mrzim kišobrane. Više smetaju nego što pomažu.

Kisnem i lepo mi je. Prisećam se kišnih dana iz detinjstva, dana kada naumim da idem napolje da se veselo igram sa društvom, a zbuni me tatino pitanje: "Pobogu, dete, kuda ćeš po ovoj kiši?" Nikada nisam razumela zašto bi kiša bila neki značajan faktor u donošenju odluka kako će nam proteći dan…

Pevušim. Upravo sam poskočila. Ako ikada osetim da mi kiša smeta, zapitaću se čime sam nezadovoljna u svom životu.