Neko divno mesto…

Otišao sam na neko mesto i tu sve je lepo, tamo su divni ljudi puni razumevanja koji cene ono što im daješ pa vraćaju duplo. Sunce sija stalno sem kada ti se spava, tad se spusti mesec i donese mrak pored tvoga prozora, natera crvrčke i zrikavce da se bace na posao i dovede vetar da miluje ti lice.

Ima jedan opasan klavir, mnogo fina osoba, svako jutro odsvira novu melodiju koja ti notama hvata kapke koje ne osećaš koliko su lagani a ako sanjaš nešto lepo klavir zamoli debeljuškastog čarobnjaka Peru da ti san pretvori u stvarnost, bar kroz metaforu.  Tamo postoje samo zanimljive stvari i nikako ne može da ti dosadi, radiš ono što voliš a to što radiš voli tebe i korisno je drugima, zato su valjda svi srećni. Valuta je lepa reč, te su raspoloženi ljudi puni inspiracije najbogatiji. Kada ti se gleda zalazak sunca ti zamoliš šest ptica da porazgovaraju sa vremenom i srede neki fin, po želji, baš onakav kakav hoćeš. Ali to nije sve…

Tamo postoji  ta divna devojka… Meni  je samo krivo što se sakrila negde, svi mi pričaju o njoj a nigde ne mogu da je nađem. Nisam je nikada upoznao al su priče lepe kao sve ovo što vidim oko sebe.