Detelina

Vreme leti.  Mrzim što tako svi govore. Onda bi mogli da kažu i da vreme pada. I da se saplelo. U suštini, ja sam se saplela. Sad ćutim. Prošlo je mnogo godina a ja  dalje živim tamo.  Mirišu sećanja.  

Jurili smo i gazili po cveću i travi. Znao je da ubere najlepši cvet. 

- Budalo, ostavi ga da živi. – vrištala sam kao blesava. Čemu to kidanje? Zarad divljenja? Mogu ja da mu se divim i na stabljici  dok je živo. Čemu takvo ubijanje?  I onda je prestao. Vodio je me samo da ih gledamo.  Par puta smo bežali od pčela, a nikad se nismo naučili pameti. 

Jednog dana mi je palo na pamet da tražim detelinu sa četiri lista. Nećkao se, jer nije znao koja je njena svrha. Nisam znala ni ja, ali htela sam da je imam. Iako nije razumeo, odlučio je da krene sa mnom na čarobnu livadu. Prihvatio je izazov.  Uglavnom se motao okolo i više smetao nego pomagao u potrazi. Prolazili su dani. Hodali smo tiho i lagano poput šumkih vila da ne povredimo mrave i ostale komšije. Nije mu dosadilo da me prati iako je znao da je nećemo naći. Uprkos kravama koje su, ponekad, prolazile pored. Neke su nas gledale bledo kao da smo budale. Jedna se često ljutila. Par puta smo bežali od nje na drvo. Luda neka krava. On se uvek prvi penjao i pružao mi ruku. Trebalo mi je vremena da naučim da se popnem, a kasnije da sidjem.  Govorio je da je to normalno jer sam ja devojčica a da njima nije mesto na drvetu i da su trapave.  Pa šta  ja sam starija i vredim za dve devojčice, ja nisam! 

I opet iznova svakog leta. Ne znam ni koliko ih je bilo.  Čarobna nit privida spojila ih je u savršeno sećanje.  Dani su bili zeleni i cvetni. Ne pamtim kad sam se poslednji put zavalila u mirisnu travu i tražila detelinu za sreću. Bez njega nije to isto. Bilo bi uzalud. Ne znam da li i on misli na mene svaki put kad ugleda detelinu. Da li je proveri? Nedostaje mi.

Volela bih da je pronađem. Tačno znam šta bih uradila s njom.