Gde su nestali svici?

Da sam buba,bila bih svitac. Drugačija od svih ostalih buba, ona koja umesto straha izvlači ushićenje iz ljudi. Polutajanstvena, poluotkrivena. Bez buke i pompe a više nego primetna. Retka a vesnik lepog vremena i leta. Dopadljiva deci,nostalgična odraslima.

Svitac kao svitanje, svitlo, svit.

Ne pamtim kada sam zadnji put ugledala svica. Verujem da je prošlo više od decenije od tada. Pomislim, možda su tu sve dok veruješ u njih. Dok si kadar da im na tren ukradeš delić leta i na dlanovima osetiš čarobni prah. Igru svetlosti.

Da li su bili samo vesnici nadolazeće, pulsirajuće mladosti? Da li smo isrpeli njihovo prisustvo u svojim životima ili se svici javljaju samo u detinjstvu, kao pismonoše koje nam donose šifrovane poruke iz daleke budućnosti? Vesti od naših budućih ljubavi, promašenih i uspelih, zamrznute osmehe koje ćemo primiti u poznoj starosti?

Uhvatila sam ih,ne puno ali dovoljno da sastavim jednu rečenicu. Ako je svaki od njih nosio po reč, nedostaje mi onaj poslednji da doda još jednu tačku. Neću da se završi, hoću da obnovim poštu iz budućnosti.

Duguju mi bar odgovor na to pitanje. A i ako neće da mi donesu željenu tačku, bar nek' se pojave da poverujem da i dalje postoje.

I da je ovo samo predvorje moje obećavajuće, iščekujuće mladosti.